Tekst o niškom košarkašu Nenadu Miloševiću iz 2017. godine i danas je jedan od najčitanijih na portalu “Sport juga” od njegovog osnivanja do danas. Miloševićeva karijera, iako nevezana za najjače evropske košarkaške lige, bila je izuzetno zanimljiva, kroz nju se jasno vidi koliko je težak put profesionalca u sportu i koliko je odricanja potrebno da se ostvare opipljivi rezultati. Nenad je uspešno prebrodio sve teškoće i ostvario se daleko od rodnog grada. U njemu nikad nije u medijima imao status kakav zaslužuje, pa je neopaženo i prošla vest o njegovoj odluci da završi igračku karijeru. Milošević je rešio da energiju i znanje koje ima i dalje troši na košarku, ali je dres zamenio “odelom”. U izjavi za naš portal potrdio je da je sa igranjem gotovo i izdvojio je neke “crtice” iz života za koje smatra da su najbitnije što se njegove karijere tiče.
“Davno je bilo, sada je situacija dosta drugačija nego tada. Kada sam želeo da odem u Slovačku da igram košarku Srbija je bila u izolaciji. Bila mi je potrebna tranzitna viza čak i kroz Mađarsku, koju sam vadio u mađarskoj ambasadi u Beogradu, pre nego što sam mogao da podnesem zahtev za slovačku boravišnu dozvolu. Tada mi je trebalo toliko papira da nisam siguran da li bih danas bio voljan za sve to. Stajao sam u redu po četiri, pet sati sati da bih podneo zahtev. Isto tako za svaki put kući da vidim porodicu, pa opet nazad… Bio je to moj san o boljem životu i ne žalim” – seća se Milošević svog odlaska u nepoznato.
U trenutku odlaska nije mu mnogo ljudi davalo šansu za uspeh, u Nišu nije imao status košarkaša od koga se očekuje dobra karijera.
“Teško sam se povredio sa 17 godina, morao sam da pauziram godinu dana. Niko nije verovao da mogu bilo šta da uradim u karijeri i nisam dobio priliku da se dokazem u svom Niš i Srbiji. Krenuo sam drugim putem. Tada menadžeri nisu bili na svakom koraku kao danas, internet je bio u povoju, svaki korak sam pravio sam. Iz ovog ugla znam da nisu uvek bili pravi koraci, ali ne žalim. Postigao sam mnogo, ali ja sam čovek koji nikad nije zadovoljan, uvek sam mislio da može bolje…”
Taj put ga je doveo čak i do dresa seniorske reprezentacije Slovačke, kao krune u karijeri. A u Slovačkoj koju već odavno doživljava kao svoju drugu domovinu, odavno ima status zvezde. Izuzetno je zahvalan svima koji su mu pomogli u igračkom razvoju, kao i putu koji je prošao. Kada je postao igrač sa rejtingom i sam je počeo da pomaže mladima koji su se odlučivali na odlazak u inostranstvo.
Put koji je prošao uticao je i na njegov igrački karakter, priznavao je samo rad i iskren odnos prema sportu.
“Nisam bio dobar saigrač, iz ove perspektive, jako težak saigrač, ali sam sve terao da rade svoj posao i bio direktan i iskren. Često me igrači nisu voleli, ali je rezulat bio moja satisfakcija. Ni sa trenerima saradnja nije bila laka, ali kada pronađemo zajednički jezik, to je kao po pravilu donosilo uspeh. I pored svega, ostao sam u kontaktu sa skoro svima. Moram da napomenem Milana Josića koji me je košarkaški stvorio, trenirao sa mnom jutra i jutra, dao mi šansu u Studentu sa 15 godina i video u meni nešto što do tada niko nije. Nenad Disić je usadio u mene to neko “ludilo” i karakter, jer moji roditelji su mirni ljudi i skroz drugačiji od toga kakav sam ja na parketu. Rad sa Disom mi je ušao u krv i ostvario je direktan uticaj na moj dalji razvoj. Mihajlo Kostić, kao i moj ujak Joca Zdravković, radili su sa mnom na fizičkoj spremi i pomogli mi da se oporavim od teške povrede. Pokojni Dragan Tomanovic mi je dao šansu zbog koje sam tu gde sam sada, verovao je u mene i kada nisam bio na potrebnom nivou za stranog igrača. Treneri kao Aramis Naglić, Predrag Badnjarević, Dragiša Šarić, Dragan Petričević, Aleksandar Vrzina, Dušan Kasum, Ivano Rudež, Marko Cvetković, Branko Maksimović, Oliver Vidin, Miki Šporar, Steva Tot, Miljan Čurović, Oleg Maleščenko… ostavili su ogroman trag i poslednjih 10 godina razmišljam i sam kao trener, odavno sam odredio sebi put po završetku karijere. Zahvalan sam svakom od njih. Uvek sam sve radio srcem i imao sam mnogo puta duži jezik ili jezik brži od pameti, ali bar je sve uvek bilo iskreno i ne žalim za tim.”
Nikada tokom karijere nije prestao da radi na svom usavršavanju, na i van terena.
“Moram da budem zadovoljan individualnim i timskim uspesima. Igrao sam veliku ulogu u svakom timu i osvojio puno toga. Dobijanje državljanstva i poziv za nacionalni tim Slovačke je šlag na torti, poslednji san koji sam ispunio. Bilo je lepo sa puno teških prepreka, ali radio sam ono što volim 20 godina i moram da budem zadovoljan. Prošlog leta sam dobio zvanje trenera u košarci na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. Sjajno iskustvo i saradnja sa izvanrednim profesorima, poput Miodraga Kocića i ostalih iz njegovog okruženja.”
Trenerski posao započinje u ženskoj košarci.
“Dobio sam ponudu da preuzmem Košarkaški klub Slovan iz Bratislave, kao glavni trener i šef svih mlađih kategorija. Tu sam sada kod kuće, nisam puno razmišljao. Imam potpunu podršku ljudi iz kluba i nadam se da ću ispuniti očekivanja. U ovom poslu nikad ne znaš šta će biti dalje. Košarka je moj život i imam 20 godina igračkog iskustva koje mi niko ne može oduzeti. Nadam se da ću, korak po korak, dći na neki viši nivo. Vidim sebe u trenerskom poslu i spreman sam za njega.”
Razgovor nikako nismo mogli završiti bez Nenadove zahvalnosti porodici, koja je uvek podržavala njegove odluke.
“Bez podrške porodice nikad ne bih uspeo!!! Moj brat je uvek podržavao moje odluke, detinjstvo smo proveli takmičeći se međusobno u sportu. Samo moji roditelji znaju kako su imali hrabrosti i vere da me puste i podrže tada kada sam odlazio od kuće. Takođe, moja supruga koju sam upozano u Slovačkoj, njoj treba dati medalju za to kako je čuvala našu decu i živela uz mene svih ovih godina. Omogućila mi je uslove da se pored svega koncentrišem samo na košarku. Drago mi je što su me moji sinovi videli kako igram i bili tu kad sam osvajao neke titule!”
Niš ne može da se pohvali velikim brojem uspešnih košarkaša. Nenad Milošević je jedan od njih, njegova karijera odslikava i stanje u društvu u nekim ranijim godinama, koje se vremenom malo po malo menjalo u boljem smeru. Istovremeno, trenuci odlaska iz Niša odslikavaju i stanje u niškoj košarci tada, a ono se ni danas nije promenilo u boljem smeru. Igrači su prepušteni sami sebi, mnogi od njih nisu mogli, ili nisu bili dovoljno uporni, da sami poput Miloševića, istraju i materijalizuju svoj talenat.
Nenad Milošević je završio jednu, ali počinje novu karijeru koju ćemo takođe pratiti. Ne sumnjamo da ćemo u budućnosti pisati i o njoj, očekujemo da će i u trenerskom poslu ovaj ambiciozni čovek ostvariti puno uspeha.
foto: fb-privatna arhiva
