Jugoslavija je dugo bila najnaprednija i najotvorenija socijalistička država. Mi smo kao bili nesvrstani, ali sve ono što je bilo moderno na Zapadu imalo je prođu i vrlo brzo se, kao zaraza, širilo i kod nas. Film svakojakog žanra, muzika od hard roka i hevi metala do panka i novog talasa, raznoraznog šminkeraja i svih vrsta popa… U početku Bitlsi i Stounsi, kasnije pop art, Levis farmerke i starke, Endi Vorhol, Dejvid Bouvi, Dipeš, Metalika, kasnije već sve i svašta. Sve je imalo prođu kod nas, iza „gvozdene zavese“, kako je Čerčil nazivao i nas i one druge na koje su Rusi stavili šapu.
I fudbal. Tačnije, navijanje. Engleski huligani i italijanski tifozi. Vau. Navijačke grupe, koreografija, transparenti, poruke ove i one… Još od osamdesetih su počele baklje, dimne zavese, petarde, topovski udari, sve zabibereno tučama, popularno nazvanim makljažama. Kod nas, tek da budemo u nečemu unikatni, i nacionalističkim parolama, naročito u predvečerje krvavog rata, koji je odneo i tu državu, tako „laku“ na raznorazna namigivanja sa Zapada. Namerno nisam napisao na „migove“, da ne bude zabune.
No, tamo gde se otimalo kontroli, država je odavno našla način da reaguje. Englezi su surovo stali na put svojim huliganima, Italijani tifozima… I nisu se više ponovili ni Hejsel ni Hilzboro. Kod nas su se, srećom bez žrtava, događali Maksimir i Poljud, postalo je vruće i na košarkaškim utakmicama, što je u Engleskoj i Italiji bilo nezamislivo. Ali, to se pripisivalo raspadu SFRJ, a i tome što mi, za razliku od njih, umemo i u košarci. U međuvremenu, raspala se jadna Jugoslavija, ali kod nas ova sr… i dalje traju. Predugo već. Sad se cepamo na Zvezdu i Partizan. I to baš onako, žešće. Naročito poslednjih dvadesetak godina.
I sad se, jel’te, nameće logično pitanje. Ako je mogla Tačerka da do’aka onim njihovim huliganama što su pravili haos po čitavoj Evropi, ako su mogli Italijani da stanu na rep svojim tifozima, ako su mogle i Grčka i Turska i još neke zemlje da uštopuju svoje vatrene navijače, zašto Srbija ne može da se pozabavi ekstremima u svojim redovima. Ne može ili neće. To je pravo pitanje, da polaskam samom sebi.
Pa neće, očigledno. Jer u Srbiji je sve politika. Baš sve. Vrlo često je, i sada i ranije, sa vrha stizala jasna poruka o nemoći države da se „navijači“ stave pod kontrolu zakona. Dešavalo se da policajcu guraju baklju u usta, pa ništa. Događalo se da navijači jedni druge sa svojih tribina gađaju projektilima, pa opet ništa. Bivala su i suđenja i kazne, ali se one, pod navijačkim pritiskom, ublaže ili ukinu.
A zakon postoji. I zove se Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. I u njemu, tačnije u članu 23, stoji: Kaznom zatvora od 30 do 60 dana i novčanom kaznom od 50.000 do 150.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice ako:
1. baca predmete na sportski teren ili u gledalište (čl.4, tačka 2)
1.a fizički napada učesnike na sportskoj priredbi ili učestvuje u fizičkom obračunu na sportskoj priredbi (čl.4 tačka 1)
2. uništava imovinu prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe ((član 4, tačka 5)
3. neovlašćeno uđe na sportski teren, odnosno u službene prostorije i službene prolaze sportskog objekta ili u deo gledališta koji je namenjen protivničkim navijačima (član 4.tačka 6)
Ima još dosta toga što predviđa ova odredba Zakona, a tiče se unošenja alkohola i opijata u sportski objekat, korišćenja pirotehnike, paljenja navijačkih rekvizita, nepostupanja po nalozima redara, te činjenja svega ovoga u grupi. Zakon, dakle, postoji i kazne su, to je valjda jasno, blage, ali hajde da vidimo da li se on revnosno sprovodi, ko je, kada i koliko kažnjen…
Finale sam gledao u šarolikom društvu, a prisustvovao mu je i jedan košarkaši sudija iz Španije, po imenu Pako. Veseo čovek, dobroćudan, pun poštovanja prema našoj tradiciji i sportskim dostignućima, prethodno je po gradu tražio dresove oba kluba, da ih ponese kući za uspomenu. Kad je počela prva „kiša“ u Pioniru, Pako reče da je u Španiji propis takav da je za svako bacanje bilo čega u teren propisana kazna od godine zatvora i doživotne zabrane ulaska na sportske događaje. Kako je meč odmicao, mene je bila sve veća sramota od tog čoveka. Jeste, ima toga i u Grčkoj, u Turskoj, video sam slična dešavanja čak i u Izraelu. Ali, neka oni tamo crvene i rešavaju svoju sramotu. Mi valjda možemo svoju.
Možemo, ali očigledno nećemo. Jer, kod nas je, ponoviću to još jednom, sve politika. A u našim najvećim klubovima predsednici su, jel’te, političari. I šta oni rade. Pišu saopštenja, optužuju jedni druge, potpaljuju masu, traže krivce u rivalu, u sudijama, u raznim zaverama… Tu i tamo se čuje neki glas razuma, najčešće od trenera koji imaju svoje ime i prezime i ne zavise ni od koga. I igrači su, kad je sve bilo završeno, digli glas protiv nerazuma i svega onog što ruži naš, posle vaterpola, najtrofejniji sport. Uz par, tačnije dvojicu izuzetaka, njihovo ponašanje na terenu u čitavoj plej-of seriji, bilo je besprekorno. Za primer.
Na posletku, sport se igra zbog publike. Normalno je da se navija za svoje, ajde normalno je i da se navija protiv rivala. Ali, tu sve treba i da se završi. Zaista me zanima šta nagoni običnog čoveka da nekog gađa flašom, kovanicom, upaljačem, telefonom… bilo čime. To sa sportom nema veze. Ma sa zdravim razumom nema veze. Takvima nije mesto u halama i na stadionima. Ali i to se može rešiti. Verujte, za jedan jedini dan! Samo primeni taj Zakon. Na svakom, bez izuzetka. I ne samo na onima koji ugrožavaju bezbednost drugima, već i na onima koji su, kao organizatori događaja, dužni da obezbede da do bilo kakvog incidenta ne dođe. Ali, već tu dolazimo do ovih „glavonja“ koji se pitaju po klubovima i tu prestaje svaka intencija da se problem reši.
Izvinjavam se. Trebalo je ovo da bude tekst prepun izjava i komentara, neki Post festum odigrane finalne serije ABA lige. Ali, košarka je ovde, očigledno, bila najmanje bitna. I dosta više lažnih priča o sjajnom ambijentu, o predivnom koloritu, o najboljim navijačima na svetu… Naravno, i moje je uverenje da je većina dolazila u halu da uživa u košarci i da navija za svoje. Ali, šta vredi kad budale sve pokvare. A posle im ne možeš ništa. Tačnije, oni koji im mogu nešto, ne žele da se bave svojim poslom. Ali, eto valjda možeš da ih označiš, da ih apostrofiraš i da makar malo olakšaš sebi… i onima koji su tu ili žele da budu tu, samo zbog košarke.
foto: Print Screen Youtube Arena sport
