Odlazak jednog lafa, šmekera, košarkaškog zanesenjaka…
Sa Simom sam se upoznao, a kako bi drugačije, preko košarke. U gradu u kojem se ovaj sport nije zapatio kako bismo voleli i on i ja i još mala grupa zanesenjaka, Sima je bio veliko košarkaško ime. Ne pamtim ga kao igrača, mada sam skoro odgledao celu jednu utakmicu na Jutjubu iz osamdesetih samo da bih video kako je on igrao. Ali, pamtim njegov stil šuta, jer par puta je bilo tih malih opkladica ko će da ga da iz veće daljine, sa što manje pokušaja… Naravno, pobednik je uvek bio Sima.
Namestilo se i to da nam sinovi treniraju zajedno kao klinci. Ja sam voleo da gledam treninge, ali onda bi mi on rekao: Ajde be, nemoj si onaj klasičan roditelj, idemo na kaficu… A uz kaficu je sa Simom moglo baš o svemu. Jer, on je imao stav koji sam ja poštovao i te neke ljudske osobine, koje sve više postaju relikt prošlih vremena i baš i ne idu uz vreme sadašnje. Imao je i vrcavu šalu, znao je da stvori ambijent, podjednako je tretirao i konobare i direktore, sa mnogo ljubavi i sete je pričao o svojim „domcima“ o kojima se brinuo u kasnijem periodu svoje karijere kao vaspitač u Zavodu na Rasadniku… A puno puta im je bio i roditelj. I više od toga.
Naravno, tu sam saznao i kako je imao ponudu Partizana čim se vratio iz vojske, ali je, zbog blizine njegovih, Prokuplja i još ponečega, odabrao Niš i često se potom pitao šta bi bilo kad bi bilo… I prosipao mi košarkaške mudrosti koje je pokupio od nekih velikih trenera sa kojima je imao priliku da sarađuje – Dude, Žeravice, Vujoševića…
Cenio je i moj posao i moje novinarske veštine, ali se nikad nije ustručavao da me pozove u bilo koje doba i kaže mi, katkad i oštro, kako u nečemu nisam baš bio pravičan. Ponajpre, ako se tekst ticao njegovog Juniora. Jer, Sima je bio emotivan tip, a Junior je njegovo čedo. I ja sam baš slab na emociju. Oduvek. I Sima je to znao. Zato je uvek bio u pravu. I kad se bunio.
Jednom prilikom, na nekom gostovanju Konstantina u Sofiji, kratko smo drugovali sa Banetom Milačićem, još jednom preminulom legendom niške košarke. Prijao mu je Simin kompliment: Bane be, imaš 78 godina, a izgledaš mlađe od mene. Mora da si u formi –namigivao je Sima velikom košarkaškom entuzijasti, očigledno aludirajući na to da se ovaj u zrelom životnom dobu odlučio na brak u Bugarskoj. Kakve anegdote su tada sipane, mogao sam od njih jedan dobar feljton da napišem. Ali, ja sam od onih koji znaju šta jeste, a šta nije za javnost i Sima je znao to da ceni.
Za mene je bio poseban i zato što je delio loptu, ali i kasarnu sa mojim prvim i najvećim idolom. Sima i Dražen su bili zajedno u vojsci i zajedno su igrali u uniformisanoj košarkaškoj selekciji JNA, a ja sam ga, od momenta kad mi je to rekao i pokazao njihove zajedničke slike, kao omađijan terao da mi ispriča ma i najsitniji detalj iz tog njihovog košarkaškog drugovanja u Puli.
Te slike čuvam i danas. Sa Draženom nije mogao baš svako da igra. I eto, ako i gore na nebu ima tih koševa, biće Sima ponovo sa najvećima. Tu gde mu je i mesto…
