Sport kao karakter: šta znači ostati čovek i posle sportske karijere
Putovanje košarkašica Studenta iz Niša u belgijski grad Namur u okviru FIBA Evrokupa obeležio je jedan primer na osnovu koga svakom ko u to ne veruje možete da dočarate zašto je sport bitan i za pojedince, ali i za širu zajednicu i od kakvog su kova napravljeni oni koji su se sportom bavili na najvišem nivou.
Zoran Bojović je legenda niškog Radničkog, član čuvene generacije koja je 1982. godine igrala polufinale Kupa UEFA protiv Hamburgera iz Nemačke. Ostavio je neizbrisiv trag za pet godina u dresu “Reala sa Nišave”, a put ga je posle odveo u inostranstvo. Po završetku karijere ostao je da živi u Belgiji, u gradu Namur.
Čovek koji voli sport svim srcem je saznao da u njegov grad dolazi ekipa košarkašica iz Niša i sam se potrudio da ta tri dana ekspedicije niškog tima ostanu u lepom sećanju svim članovima, pružio je ogromnu pomoć i ukazao veliko gostoprimsto, skromno i bezuslovno, kako to istinski sportski velikani jedino i umeju.
“Meni je Niš sve dao, ja to uvek kažem. Tamo sam proveo divne godine života i tamo sam stekao fudbalsko ime na osnovu koga sam i kasnije mogao da igram u inostranstvu. Bili smo sjajna generacija i eto, obeležili smo jedan period jugoslovenskog fudbala, svi su poštovali taj Radnički, u Jugoslaviji i u Evropi.”
U Radnički je Bojović došao iz Priboja, kao najbolji igrač tada prejake republičke lige. Za njegov dolazak zasluge ima još jedna niška sportska legenda, ali iz drugog sporta. Zoranu Tuti Živkoviću je supruga rodom iz Priboja i prilikom jedne posete tom gradu rukometni as je dobio zanimljiv zadatak iz FK Radničkog.
“Zoranu su rekli da u Priboju obrati pažnju na našeg tadašnjeg centarfora Rovčanina. Međutim, kada se vratio u Niš Zoran Živković je upravi Radničkog rekao da im ne treba Rovčanin nego da dovedu mene. Interesantno, ja sam već bio u Nišu na probi ranije, ali nisam prošao kod trenera Josipa Duvančića, tada mi je rečeno da ovakvih kao ja imaju na vagone. To me motivisalo da mnogo više radim i na kraju sam opet završio u Radničkom.”
Dolazak u Niš su mu prihvatljivim učinili trener i igrači sa većim iskustvom.
“Stariji igrači su me odlično prihvatili – Stojiljković, Obradović, Pantelić, Milenković… da ih ne pominjem sve, sjajni su bili. Ali, mlađima smetaš, to je nekako prirodno. Zato sam na pripremama u Lepenskom Viru trčao tri kruga ispred svih, da vide i ti mladi zašto sam ja odabran kao pojačanje. To iskustvo mi je značilo kasnije u karijeri, trudio sam se uvek da pomognem mladim igračima da se adaptiraju na novu sredinu.”
Trener Dušan Nenković je znao šta će da dobije od Bojovića.
“Imao je poverenje u mene i terao me je da mnogo radim sa loptom. Tražio je od mene da se dovršim kao igrač u svakom smislu. Radnički se prvi put plasirao u Evropu, očekivanja su bila velika. Od prve utakmice sam počeo da igram.”
Kada govori o Radničkom iz tog vremena Bojović to čini sa puno emocija. Izuzetno je ponosan na svoju ekipu i saigrače, a popularnost koju su tada imali u Nišu teško mogu mlađe generacije danas da shvate.
“Bilo je to sjajno vreme. Družili smo se puno, kako međusobno tako i sa ljudima u gradu, svi su nas voleli. Dolazili smo čak i u problem jer je stadion Čair bio tesan da primi sve zainteresovane za naše utakmice. Nas su naši drugari molili da im nađemo ulaznice, ali je to fizički bilo nemoguće. Onda smo ih provlačili kroz svlačionicu pa su iz naših prostorija izlazili na tribine, snalazili smo se.”
Rekorder je niškog tima po broju utakmica odigranih u Evropi.
“Radnički je tri godine igrao Kup UEFA. Od ukupno dvadeset dve utakmice ja sam igrao dvadeset i jednu. Nisam igrao samo revanš protiv Hamburgera u Nemačkoj, onda kada smo ispali u polufinalu Kupa UEFA.”
A iz današnjeg ugla teško je objasniti zašto Bojović nije mogao u Nemačku na revanš.
“Dobio sam poziv za vojsku i to je bilo to. Nazamisliva sitacija za danas, u takvom trenutku, Radnički je pobedio sa 2:1 u prvom meču, ja sam odigrao odlično i odmah posle toga su me odveli u kasarnu. Odlaganje nije bilo moguće. Stigao sam u kasarnu kao neko čudo, svi su u televizijskom prenosu gledali tu utakmicu protiv Hamburgera i mene na njoj, a posle nekoliko dana sam im se priključio u vojnim obavezama.”
Pamti Bojović još puno anegdota koje su vezane za osamdesete godine prošlog veka u Jugoslaviji. Neke su danas smešne, ali u to vreme nisu bilu prijatne.
” Mi smo svi na silu gurani u Savez komunista Jugoslavije. Sećam se, došle su mi dve svastike iz Crne Gore na Veliki petak. Izveo sam ih u crkvu u Nišu i sutra su me u klubu dočekala dva policajca kao da sam kriminalac. Dok sam im objasnio šta se desilo, došlo je dotle da su mi pretili i oduzimanjem pasoša.”
Danas žali što se češće ne viđa sa drugovima iz generacije.
“Bio sam na projekciji jednog filma o nama pre nekoliko godina. I to je bilo nešto traljavo organizovano, nismo ni seli kao ljudi posle projekcije da se ispričamo. Na neka okupljanja me nisu ni pozivali, ne znam iz kog razloga. Žao mi je što se češće ne viđamo, odlično smo sarađivali. Ne uvek van terena, bilo je tu i svađa, ali na terenu smo svi disali kao jedan.”
Posle Niša, kada je ispunio starosne uslove koji su u to vreme važili za odlazak u inostranstvo, Bojović je imao zapaženu karijeru u Belgiji i Francuskoj. Ostavio je neizbrisiv trag u Serkl Brižu, i Standardu iz Liježa, a i sami smo se uverili koliko je cenjen u Belgiji. Skrasio se u Namuru gde živi sa porodicom.
“Lepo mi je ovde, poslednjih 18 godina sa sinom držim kafić i radimo zajedno. Imamo puno prijatelja, a sport više nije isto što i pre.”
Sin Petar je takođe bio odličan fudbaler, Zoran kaže da je talentom bio daleko ispred oca.
“Petar je bio odličan fudbaler, imao je odličnu skok igru, znao mnogo sa loptom, bio je talentovaniji od mene. Igrao je Drugu ligu ovde, trebalo je da ode u Kinu, ali je na kraju ipak odustao od fudbala.”
Govorio nam je Zoran Bojović i o čuvenoj aferi “Čiste ruke” u belgijskom fudbalu u koju su bili umešani i treneri i menadžeri sa naših prostora. Te, a i neke druge stvari su znatno uticale na njegov odnos prema fudbalu danas.
“Bavio sam se malo menadžerskim poslom, ali sam brzo shvatio da to nije za mene. Nisam čovek koji to može da radi, drugi sklop ličnosti je potreban za tako nešto. Počeo sam da treniram decu i manje ekipe i završio sam karijeru. Ne želim da prihvatim današnje trendove da je za trenera bitno samo da ima neku licencu, položen ispit, a da nikada nije igrao fudbal. Postoji razlika između trenera stvaraoca i trenera koji vodi ekipu, to ovi mladi ne znaju. Nego, više nije ni bitno, to je iza mene.”
Na pitanje da li prati igre današnjeg Radničkog bez obrazloženja je kratko odgovorio:
“Ne!”
Ipak, sport voli svim srcem. I danas se druži i u kontaktu je sa ogromnim brojem sadašnjih i bivših sportista. Košarku redovno gleda, prijatelj je sa predsednikom Ženskog košarkaškog kluba Namur koji ga je i obavestio o utakmici niškog Studenta u FIBA Evrokupu.
“Pratim ja Namur u ženskoj košarci još od vremena Stojanke Došić koja je ovde igrala i postala trener. To je jedna izvanredna osoba. Mnogo mi je drago što su došle košarkašice iz Niša da igraju ovde. Ja znam po sebi, kada sam kao fudbaler bio u drugim gradovima uvek mi je značila bilo kakva pomoć nekog ko poznaje mesto u kome se nalazim. Nije mi bilo teško da pronađem kontakt i da se vidimo ovde.”
A, kakvi su domaćini Bojović bili Studentu najbolje opisuje rečenica na rastanku koju je Zoranu uputio trener Studenta Aleksandar Jovanović.
“Sumnjam da bi nekog rodbina dočekala i ispoštovala ovako kao što ste vi nas”.
Zoran Bojović ne vidi u svom postupku ništa čudno, smatra da je to normalno. To je i odlika velikih sportista.
“Drago mi je što sam ostao isti kao pre, ništa me nije promenilo. Stariji ljudi kažu – pogledaj odakle si došao. Ja sam se time vodio čitav život.”
Kratka priča o Zoranu Bojoviću pokazuje da sportska karijera ne prestaje da traje onog trenutka kada se završi igranje. Nekadašnji vezista Radničkog ostao je oličenje profesionalca i čoveka koji ne zaboravlja sredinu iz koje je potekao.
U svetu u kome se mnogo toga zaboravlja, postoji nešto što ostaje – karakter. Zato je i danas primer kako se čuva koren, kako se vraća dug i kako se ostaje veliki i kada aplauzi utihnu.
