*Velikan svetske košarke došao u Srbiju na poziv jednog Nišlije i uživa među ovdašnjim ljubiteljima sporta i filma
*Dobro je što se Kup u Nišu dogodio na početku moje karijere, jer me neaučio da je mnogo bolje kad se pobeđuje nego kad se gubi
*Žal što u Barseloni nismo bili kompletni
*Prija mi, iskreno, što i danas vidim da me ljudi poštuju i kao osobu, ne samo kao sportistu-rekao je jedan najtrofejnijih košarkaša bivše Jugoslavije
Toni Kukoč u Beogradu – to je već danima jedna od glavnih sportskih tema u Srbiji. Međutim, zanimljivo je da nekada veliki as splitske Jugoplastike i Čikago Bulsa, jedne od najtrofejnijih ekipa u istoriji NBA lige, u našem glavnom gradu boravi na poziv jednog Nišlije. Dejan Dabić, poznati srpski sineasta, urednik filmskog programa i selektor „Filmskih susreta“ u Nišu, već godinama je umetnički direktor Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, poznatijeg kao Martovski festival. Upravo na Dabićev poziv, na festivalu se prikazao i film „Magična sedmica“ autora Sabahudina Topalbećirevića, dugogodišnjeg sportskog novinara iz Sarajeva, koji govori o impresivnoj karijeri Tonija Kukoča. Tim povodom je 55-godišnji Splićanin doputovao u Beograd, zavredeo ovacije na utakmici Partizana i Olimpijakosa, a potom i na konferenciji za novinare povodom prokazivanja filma.
Kukoč je najpre, posle prespavane noći, još jednom rezimirao utiske sa evroligaškog meča u kojem su crno-beli „prosuli“ visoku prednost u duelu sa grčkim velikanom:
–Uvek se super osećam u Beogradu. Mene je Partizanova publika, iz nekog razloga, uvek volela i cenila i to je pokazala i na meču sa Olimpijakosom. Žao mi je što nisu pobedili, ali koliko znam još imaju šansi da se plasiraju u plej-in, a dok god je tako, vredi se boriti–izneo je Kukoč utiske sa prvog događaja kome je prisustvovao.
Film o Kukočevoj karijeri počinje u njegovom rodnom Splitu i, iako predstavlja retrospektivu jedne velike karijere, nije mu nedostajalo emocije. Naprotiv!
–Snimanje smo počeli nekoliko dana nakon smrti moga oca, što je, razumljivo, jako uticalo na mene i osećaje koje sam ispoljio u njemu. A naravno da čovek ne može da ostane imun ni na sve one lepe reči koje su o meni izrekli svi Bahovi sagovornici u filmu, ali i kada vidite podsećanja na sve one uspehe koje smo moji saigrači i ja ostvarili. Ali, na stranu rezultati i trofeji, kojih je, na sreću, bilo dosta. Kad čovek podvuče crtu na karijeru, nekako mu je najbitnije kakav je utisak ostavio kao čovek, kao osoba. I puno mi je srce kada vidim pozitivne reakcije, a evo i ovaj moj boravak ovde, isto kao i prethodno u Sarajevu i mom Splitu, pokazuju da sam išao pravim putem…
Toni je bio igrač za velike utakmice. Nebrojeno puta je to pokazao odlučujućim koševima u mečevima koji se danas mogu videti na „Jutjubu“. Ali, vrlo je simpatična i sekvenca s početka filma u kojoj je, tek kročivši u čuvenu dvoranu na Gripama u Splitu, sasuo seriju trojki uzvikujući da je to čista „srića“, jer danas barata isključivo palicom za golf:
–Ma sve vam je u velikom radu. Možda kad ste mlađi možete da polažete na talenat, jer ste u u tom trenutku viši, brži ili skočniji, ali čim zakoračite na glavnu scenu, tada samo veliki rad daje rezultate. I onda kad šutnem, više se iznenadim ako promašim nego ako pogodim. Samo uz veliki rad dolazi i to veliko samopouzdanje. A do toga se stiže ako si iskren sam prema sebe. Ne treba da pitaš ni trenera ni saigrače, sam uvidiš da li ti nedostaje brzine, skočnosti, snage, koncentracije, da li treba da poradiš na svojoj odbrani, ili na šutu. Ja sam, recimo, na startu karijere u Čikagu igrao dosta, ali onda sam, povratkom Džordana, počinjao sa klupe. I smatrao sam da kad uđem u igru, moram odmah da pogodim trojku kako bih zavredeo minutažu. A onda bi me on izveo iz igre i rekao da ne „insistiram“ na tome, već mi je izneo desetak elemenata igre kojima bih ja mogao da doprinesem. To me je opustilo, nateralo da razmišljam i pomoglo u daljoj karijeri–napominje ovaj velikan košarke.
Jedna od glavnih impresija iz filma „Magična sedmica“ je i odnos poštovanja i velikog uvažavanja, pa i ljubavi koju prema Toniju pokazuje Majkl Džordan, po opštoj oceni najveći košarkaš svih vremena. Kukoču je, vidljivo, bilo malo neprijatno da o tome govori, ali mu je svakako prijala nesumnjiva naklonost velikog asa. Uostalom, u Kuću slavnih u Springfildu, što je samo po sebi ogromno dostignuće, Tonija je svečano uveo upravo Džordan:
–Jeste, sa Majklom imam jedan specijalan odnos, ali ne bih puno to publikovao. To je između nas dvojice. No, svakako mi prija to što me voli i ceni i to i pokazuje u ovom filmu. Sada smo takmaci u golfu, a tu nema popusta-smeška se Kukoč dok govori o odnosu sa, po mnogima, najboljim sportistom svih vremena…
O njegovom prvom susretu sa Džordanom na Olimpijskim igrama u Barseloni već je puno toga rečeno. No, Toniju je i danas žao što na crtu najvećem i po mnogoima jedinom „drim timu“ nije izašla „ona“ Jugoslavija:
–Jeste, jer mislim da bismo im bili ravnopravni u dobrom delu meča i da bismo ih makar namučili. Jer, mi smo bili uigrani do te mere da smo mogli da igramo žmureći. Žao mi je što jedino sa Igara nemam zlato, bili smo najbliži u Seulu 1988. ali tad smo bili premladi, nedostajalo nam je iskustva da po drugi put na turniru savladamo Sabonisa i njegove saigrače-priseća se Kukoč.
U kratkotrajnom neformalnom delu susreta sa novinarima, iskoristio sam priliku da Kukoča podsetim na Kup u Nišu 1987. godine u kojem se dogodila najveća senzacija u istoriji ovog takmičenja na našim prostorima. Očekivalo se veliko finale Jugoplastike i Partizana, ali za trofej su se borili tadašnji drugoligaši IMT i Olimpija…
–Sećam se tod duela, mada nerado, ali u svemu treba videti priliku da izvučeš neku pouku. Ja sam još u kadetima, posle jednog poraza od Cibone, rekao sebi da ću uvek, na svakom meču, dati sve od sebe da moj tim dođe do pobede. Šta god treba. Tako je bilo i posle tog poraza. Srećom, igrali smo posle sa Partizanom mnogo mečeva koji su odlučivali o trofejima i, takođe srećom, više smo dobijali nego gubili. U memoriji mi je jedan poraz u Kupu (u Mariboru 1989. godine, prim. aut), kada su nas počistili, ali ja sam uvek i mislio da su oni, pojedinačno, bolji od nas. Mislim da smo mi pobeđivali zahvaljujući većem radu i boljoj utreniranosti i posvećenosti. A to su detalji koji odlučuju-podvukao je Kukoč.
Na opasku kelege Topalbećirevića da mnogo priča o Partizanu, a ne pominje Zvezdu, što će mu bar pola Srbije zameriti, popularni Pink Panter je odgovorio:
–Neeee, cenim ja i Zvezdu, zaista. Evo, sećam se mnogih duela sa Zoranom Radovićem s početka karijere, dobio bih i dosta batina u tim duelima. Ali, više smo nekako igrali protiv Partizana, pa mi je otuda i memorija na te mečeve daleko svežija…
Durant u Tonijevom dresu
U neformalnom razgovoru sa Kukočem, podsetio sam ga na jednu košarkašku „triviju“, odnosno na situaciju u kojoj je Kevin Durant, danas takođe velikan NBA lige, u nastojanjima da se što bolje spremi posle duže pauze zbog povrede, trenurao u „njegovom“ dresu Čikaga sa brojem sedam. Toniju su zaiskrile oči i onda nam je precizno izneo detalje njihovog tadašnjeg susreta:
–Ja sam prvi prišao Durantu i rekao mu da je on, po meni, najbolji čisti šuter kojeg sam video. Jer, zaista, ta mekoća i preciznost njegovog šuta zaista zadivljuje. A onda mi je on rekao da su svi njegovi saigrači, u vreme nekog zanosa i početaka, oponašali Džordana ili Pipena i da bi samo on i njegov brat, kada bi ubacili u koš, uzvikivali moje ime. I onda sam mu ja rekao da mi je još draži posle tog saznanja-nasmejao se Kukoč.
Durant je, podsetimo, na dresu Bruklin Netsa nosio „sedmicu“.
