Sve je laž!

 *Nit’ je Niš grad košarke, nit’ će to biti u dogledno vreme, jer oskudeva u svemu, ideji i ambiciji najviše…

Niš će, sportski gledano (a i ne samo sportski), u narednoj sezoni biti teška margina u kojoj ćemo nešto od vrhunskog sporta videti samo u onih par dana Kupa kada se ovde budu susreli arhiistorijski rivali iz Beograda, uz obaveznu povišenu borbenu gotovost na svim nivoima. Ostatak godine provešćemo ovlaš prateći rezultate niških klubova po, čast izuzecima, kojekakavim srpskim i drugim ligama, a tako će biti i u našem najtrofejnijem sportu, iako neki, baš uoči pomenutog kupa, imaju naviku da napominju kako je „Niš grad košarke“. Jeste, ali nižerazredne…

Tako će biti i naredne sezone u kojoj će na srpskoligaškom Istoku igrati čak šest niških klubova. Među njima će biti i Konstantin, koji je minulog vikenda propustio priliku da se bar malo izdigne iz sivila proseka. U odlučujućem meču za plasman u Drugu ligu, niški tim je izgubio od Bora, drugi, odnosno treći put ove sezone ako računamo i Kup, pa će upravo ovaj tim otići u viši rang, a Konstantin će se ponovo valjati u blatu. Bolje, to je očigledno, i nije zaslužio.

Bor je, videlo se to u svakom minutu odlučujućeg meča, bolji tim od Konstantina. Dobili su lagano i gotovo rutinski i to bez svog najboljeg igrača, koji se povredio početkom drugog kvartala, a sredinom trećeg imali su i 16 poena viška. Osim u par situacija kada bi nešto „kao“ pripretio, Konstantin nije imao način da meč uvede makar u neizvesnost. I baš u ovom duelu na površinu je isplivala sva njegova improvizacija i nedostatak bilo kakvog plana. Jer, šta i da su pobedili!?

Konstantin već čitavu deceniju nema ozbiljnu strategiju razvoja kluba. Uz već dobro poznatu priču „koliko para, toliko i muzike“, a budžet je, ruku na srce, ove sezone bio manji nego ikad, u sezonu se ušlo sa prilično nejasnim idejama. Ekipa je nekako skrpljena od veterana i igrača koji su godinama u silaznoj putanji do onih koji su i na ovom meču pokazali da su u njoj samo sticajem okolnosti, odnosno zato što i nema para za bolje. Trener je promovisan na isti način. Godinama je tu negde oko mlađih kategorija, red je bio da mu se ukaže šansa, ali, iako se gromoglasno najavljivalo da je, uz plasman u viši rang, prvenstveni cilj bio da se promoviše neko iz mlađe garde, od toga nije bilo ništa. Mlađarija je postojala samo na papiru, tu su bili da popune broj i štrpnu neke minute, ali od ozbiljne neke prilike da bljesnu i možda se baš u ovom finalu sa Borom pokažu i doliju malo goriva u već dotrajale motore, nije bilo ni primisli. Otuda i nije čudo što odavde svi koji imaju imalo talenta beže glavom bez obzira, pa makar i ne uspeli, a mnogo je više takvih nego onih kojima se posle dičimo i kažemo „evo, ovaj je ponikao u Nišu“. Neko će reči, pa jurio se uspeh. Pa do njega se, rođaci, nije stiglo. Što bi se reklo-duplo golo. Na kraju, ni rezultata, ni zaloga za budućnost.

I možda je malo nefer da o svemu ovom pričamo samo na primeru Konstantina, koji, bar na papiru, pokazuje nekakvu aspiraciju. Gde su ostali niški klubovi, duboko ušuškani u svojoj čauri neambicioznosti i bez ikakve namere da mrdnu dalje od svojih školica košarke i bitisanja na regionu. Koliko su oni talenata izbacili na površinu… Takvima je uvek bilo najbolje. Niko ih ne dira, niko ih ne pita. A i oni su u ovoj ligi više rekreativno, nego što imaju iole ozbiljniju nameru za bilo čim. Uostalom, pogledajte „rostere“ i sve će vam biti jasno.

Mnogo je, u daljoj i bližoj prošlosti, bilo pitanja kako to da, osim u par godina nekog naraslog entuzijazma, ovaj grad ne može sebi da priušti ozbiljan klub u zemlji u kojoj je košarka nacionalni sport. Pa su se čak čule i tvrdnje i to zasnovane na nekakvim studijama, da u Nišu ne rastu visoki ljudi i otuda od njih ne mogu da budu košarkaši. Oprostite, ali veća glupost nije izrečena. Nikad!

I da ne bude da su krivi samo igrači i treneri, Niš, realno, nikada nije imao ozbiljne košarkaške radnike, koji imaju i viziju, ali i kapacitet da u okruženju u kojem bitišu, svoj entuzijazam pretvore u ozbiljan rezultat. Oni koji su „zaslužni“ za nekakve početke su i u vremenu sveopšte tranzicije ovdašnju košarku posmatrali kao amaterski sport, onda su naišli neki koji su znali kako da potroše tuđu lovu, najpre dobijenu iz nekadašnje Duvanske industrije, a potom i iz solidno opredeljenih para iz budžeta. I ne više od toga. A sada, nit’ ima para iz budžeta, nit’ ima onih koji bi u takvom „ekonomskom gigantu“ kakav je grad Niš uspeli da stvore ambijent u kojem bi se zapatilo i malo od nekakve košarke. I zato ćemo ponovo čekati Kup ili odlaziti u glavni grad.

Zanimljivo, prvi put ove sezone košarka se u Nišu igrala pred trocifrenim brojem gledalaca. Po nekim slobodnim procenama, u Čairu se na toj odlučujućoj utakmici za plasman u treći rang (ABA, KLS, Druga liga, Prva srpska liga…) skupilo malkice manje od 1000 ljudi, ali više od polovine ih je došlo iz Bora, Leskovca, Aleksinca, Prokuplja i okoline. Među njima, naravno, nije bilo onih koji su Niš proglasili „gradom košarke“, ali zato je bilo dosta onih koji se vazda motaju tu nešto oko ovog sporta, koji ovde nikako da zapati neko plodno tle i pusti ozbiljno korenje. I neće se to desiti ni u neko skorije vreme, osim ako se iznenada desi neko čudo. Ali, svako je čudo za tri dana, to je makar oduvek bilo jasno…