Jedan od najcenjenijih niških košarkaških trenera Milan Josić trenutno je u Nišu gde se odmara nakon izuzetno atraktivnog angažmana koji je imao u Libiji, u gradu Bengaziju. Josić je u dosadašnjoj karijeri postao prepoznatljiv u radu sa mlađim kategorijama, sa ekipom Nibaka ostvario je zapažene rezultate, radio je i u italijanskom gigantu Varezeu, a jedini je trener iz Niša koji se može pohvaliti da je vodio jednu reprezentativnu selekciju, bio je trener kadeta Srbije 2016. godine.
Kada je pandemija korona virusa uzela zamah Josić se iz Italije vratio u Niš, a početkom marta ove godine na iznenađenje mnogih otišao je u Libiju.
“U vreme korona virusa ostali smo bez posla. Tražeći posao i spašavajući sezonu došao je poziv da zajedno sa kolegom Zoranom Cvetanovićem iz Kragujevca idemo za Libiju, on kao seniorski trener, a ja kao trener mlađih kategorija. Kada sam čuo da je on prihvatio poziv nisam imao nikakvu dilemu. Nisam puno znao o košarci tamo, ali sam prihvatio izazov.”
Iskustvo u Libiji je totalno drugačije od svega što je do sada doživeo u košarci.
“Bio sam trener Al Ahlija, najvećeg kluba u Libiji. Ako poredimo sa Srbijom da se lakše razume, oni su po popularnosti u rangu sa Crvenom zvezdom ili Partizanom. Bilo je to sasvim suprotno od svega što sam radio do sada. Po mnogim parametrima oni su košarkaški ispod evropskih država, ali je bilo zanimljivo iskustvo. Izazov je bio u tome da se napravi kontakt sa tom decom i da se izvuče maksimum iz njih. Mislim da sam napravio dobar posao, dokaz toj tvrdnji je da su insistirali da se pojavimo opet tamo od 1. avgusta, razmislićemo o toj ponudi preko leta.”
U Bengaziju ljudi vole sport i košarku, a fanatizam navijača prevazilazi granice normalnog.
“Za razliku od nas gde na utakmicama Zvezde i Partizana prisustvuje samo jedna navijačka grupa u zavisnosti od toga ko je domaćin, Al Naser i Al Ahli imaju takvo rivalstvo da tamo navijači ne prisustvuju utakmicama jer nije bezbedno. To su veliki fanatici, po gradu šetaju muškarci u zelenim ili crvenim majicama, u zavisnosti koji klub vole. Svi žive za sport. Imali su puno ratova i problema u prethodnom periodu pa izuzetno vole sport, željni su ga. Treninzi su zato posećeniji od utakmica.”
Josić ističe da bi sistematski rad i u Libiji doneo dobre rezultate u košarci.
“Talenat je problematičan, sistematskim radom se to može promeniti. Bengazi je grad od preko tri milona stanovnika i sigurno je da se može napraviti dobar posao. Oni prate košarku, vole NBA ligu, znaju za košarkaše iz Srbije.”
Uprkos ponudi da u Libiji nastavi karijeru, Josić će sačekati sa odlukom i razmisliti i o drugim opcijama.
“Ambicije su mi vezane za inostranstvo, voleo bih tamo da vežem tri godine rada, da uzmem jednu generaciju i pokažem šta znam da radim.”
Nevoljno je pristao da kaže nekoliko reči i o stanju u niškoj košarci. Ističe da ga mnogo stvari vezano za nju boli, da je mnogo rada i truda uložio u nju i da mu sve što se dešava teško pada.
“Žao mi je što se sve ovo dešava u niškoj košarci. Ne postoji nikakav plan za budućnost. Ono što mi je najviše žao je to što ne vidim mlade košarkaše koji bi u budućnosti mogli da reprezentuju nišku košarku. Više puta sam rekao, a to mislim i sad, ono što treba da čini nišku košarku su domaći igrači jer oni skupljaju publiku i daju sve od sebe. Igrači koji su došli sa strane kad dođe do borbe za opstanak neće “da poginu” za klub kao što bi to bio slučaj sa niškim momcima. Ima puno košarkaša koje sam trenirao i ja, ali i drugi treneri, koji danas i sami igraju negde kao “legionari”, a mogli bi da igraju u Nišu. Sa njima bi neki niški klub igrao najmanje ABA 2 ligu, da ne vređam te momke jer mnogi imaju i veći kvalitet.”
Samo strategija zasnovana na realnim osnovama može doneti boljitak.
“Možda je krajnje vreme da se napravi rez. Ne bih da sad ispadam kontradiktoran jer sam rekao da ne vidim mlade igrače koji će u budućnosti nositi košarku u gradu, ali možda je vreme da se napravi jedna ekipa od najtalentovanijih mladih igrača, uz par starijih niških igrača pred kraj karijere koji žele ovde da igraju. Sa njima je potrebno napraviti neki cilj za naredne tri godine spram novca kojim klub raspolaže. Ne treba juriti rezultat koji je lažan i privremen, pa se klubovi nakon par godina ugase. Možda je sada pravo vreme da se pravi strategija za budućnost” – zaključio je Josić.
