Iako je zbog obaveza poslednjih godina jako retko u Srbiji, jedan od naših najtrofejnijih košarkaških stručnjaka Svetislav Pešić svaki višak slobodnog vremena koristi da poseti južnu Srbiju i svoj zavičaj Pirot. Prethodnih dana boravio je u Nišu gde je u prelepom ambijentu amfiteatra keja na Nišavi bio gost košarkaške trbine „Sećanje na Baneta Milačića“ proslavljenog košarkaškog radnika.
Izlaganju popularnog Karija nikada nisu monotona, a i ovo je bilo u šaljivo-kritičkom tonu u kojem se srpski trener između ostalog dotakao i razvoja mladih igrača, savremenih problema srpske košarke, atipičnog načina rada tokom pandemije koronavirusa, a pristune su zanimale pikanterije iz Indianopolisa i ko je najkompletniji igrač sa kojim je radio.
On je prvu svoju profesionalnu utakmicu sa svega 15-16 godina odigrao upravo u Nišu.
Nisam postigao previše poena, četiri ako se sećam, ali tada nije bilo popularno da plejmejkeri postižu koševe. Tada je u Nišu žensku košarku stvarao moj veliki prijatelj Bane Milačić, koji nije rođeni Nišlija, ali je puno toga dao ovom gradu, koji u to vreme iako veliki nije spadao među najveće košarkaške centre bivše Jugoslavije. Interesantno je da je i moja supruga Vera često u svojoj igračkoj karijeri igrala u Nišu, a iako sam ja kroz karijeru osvojio mnogo trofeja, ona je bila ta koja je porodici Pešić donela prvo odličje. I danas me često podseti kada krenem da se hvalim da je ipak od nje sve krenulo – u šaljivom tonu započe je izlaganje Peši
Trofejni trener naglasio je da je potrebno preći dugačak put kako bi se talentovan igrač pretvorio u kvalitetnog profesionalca.
Kao i svi mladi ljudi oni brzo rastu, ali se lako lome. U današnje vreme je mnogo veliki pritisak roditelja, nekada sa, ali često bez razloga. Kako je košarka postojala profesionalnija pojavili su se mnogi faktori koji su uticali na to – menadžeri i mediji pre svih, a treneri su pritiskani da sa tim dečacima i devojčicama rade samo na treninzima i od njih naprave „proizvode“ od kojih će svi po malo na kraju profitirati.
No, Pešić ističe da je najvažniji posao trenera je pre i posle treninga.
Tako je i moj prijatelj Milačić uvek težio da igrače i igračice izvede na pravi put i učini ih boljim ljudima. Gde god je trener bio iznad ekipe rezultata nije bilo. On treba da zna da je tu samo zbog igrača, a i igraču moraju znati da je trener najbitnija figura u njihovom razvoju. Kada se na toj relaciji uspostavi balans, rezultati će doći sigurno. Prisustvo društvenih mreža i medija, ja volim da ih nazovem uzbunjivačima, umnogome odmaže igračima i stalno potenciram na tome da fokus igrača mora biti na treningu, a da se otrgnu drugih stvari koje im odvlače pažnju – jasan je Pešić.
On se zatim osvrnuo na novitet u njegovoj trenerskoj karijeri i saradnji sa igračima tokom pandemije koronavirusa kada igrači i stručni štab bukvalno nisu izlazili iz kuće.
Živeo sam na takvoj lokaciji da sam imao dvorište, ali mnogi igrači su trenirali samo na stepenicama u svojoj zgradi. Očekivao sam da ćemo posle dva meseca biti solidarniji, ali oni koji su to morali biti, nisu položili ispit. Kako ne bih ispao iz ritma, svakoga dana sam imao ritual „odlaska na posao“ – skuvam kafu, sednem u auto i odem u neki deo grada gde sam radio, trenirao, telefonom zvao igrače. Jedan od njih mi se nekoliko puta nije javio na telefon, a zatim mi je poslao poruku „Coach, šta treba?“, odgovorio sam da ne treba ništa. Nakon što smo se vratili treninzima, odvojio sam ga sa strane i rekao da takav odnos ne garantuje trofeje. Tokom čitavog karantina sam zvao igrače svaka 2-3 dana, mene nije pozvao nijedan. Tu dolazimo do motivacije – kada ekipa uđe u seriju loših rezultata svi pričaju kako trener nije dovoljno motivisao ekipu, a šta motiviše trenera? Upravo normalan i zdrav odnos sa igračima.
Prema Karijevim rečima trener mora da se samomotiviše i konstantno radi na usavršavanju i ličnom napretku, a sa prisutnim je podelio delić svog iskustva sa treninga Sakramento Kinga, kada su u timu iz Kalifornije igrali Vlade Divac i Predrag Stojaković.
Jutarnji trening traje dva i po sata. Posle toga sledi atletski deo treninga, a Peđa Stojaković se vrati u dvoranu i trenira još dva sata nakon toga – šutevi, prodor, sprintevi do centra, „low post“. Nisam uspeo da ostanem sa njim na svakom treningu, jer me je Divac već čekao da idemo na ručak, on je mnogo manje trenirao – kroz osmeh priča Pešić.
On se zatim osvrnuo na trenutnu situaciju u srpskoj košarci.
Nemam pravo da previše dajem savete i ocenjujem. Mi smo stvarno mala zemlja sa ogromnom istorijom i tradicijom, ali važno je ono što se danas i sutra dešava. Trenutno u Košarkaškom savezu Srbije ne postoji nijedan profesionalni trener i onda sebi postavljam pitanje: Ko utvrđuje projekat o budućnosti? Kako ćemo razvijati košarku? Zašto se na nivou saveza ne napravi internat gde će najbolji mladi igrači živeti, ići u školu, raditi sa najboljim trenerom, a nakon završetka imati opcije da izaberu gde će nastaviti karijeru. Odlično je što osvajamo medalje i beležimo uspehe, ali ja vam sada kažem da ubrzo nećemo više imati rezultate, čak će i bronza biti san.
Prisutne je zanimalo kojom taktikom su pobeđeni Amerikanci u čuvenom meču u Indijanopolisu.
Računao sam da ćemo igrati finale i od starta smo znali da će nam najbitniji mečevi biti sa Amerikom i Argentinom. Bili smo u problemu, jer je moj stil igre tranzicija, a protiv njih smo morali da usporimo igru, „oduzmemo im posed“ i ne trčimo tranziciju ni posle defanzivnog skoka. Pre odlaska u Indijanopolis imao sam velikih problema – na pripremnom turniru smo izgubili sva tri meča, novinari su me žestoko kritikovali da se ne može pobeđivati jer se igrači opijaju po splavovima, čak i igrači nisu verovali da možemo do dobrog rezultata. Jedino su od starta bili uz mene trojica važnih igrača: Divac, Bodiroga i Stojaković i uz njih mi je bilo mnogo lakše. Nismo igrali sjajno, ali smo pobedili.
Pešić je jednoipočasovno zalaganje završio pričom o najboljim igračima sa kojima je sarađivao kroz bogatu i dugačku trenersku karijeru.
U juniorskim danima je to bio Saša Đorđević, ali u tehničkom i taktičkom pogledu to je bio Dejan Bodiroga. Kao junior je bio plejmejker, a karijeru je završio kao skorer koji je odlučivao najbitnije mečeve. Sa Barselonom 2003. godine smo igrali finale Evrolige sa protiv Benetona i na početku meča na prvom tajm-autu ja nacrtam akcije za Duenjasa i Bodirogu. Kad su igrači izašli na teren, Dejan se vraća i kaže bolje da ovu akciju umesto mene igramo za Navara, ja se složim i on postigne koš. Posle toga ga pitam kako je to primetio i kakav sam ja to trener koji to nije uočio. Rekao mi je da je to bila uvodna faza meča i da je bilo potrebno da razigramo što više igrača, a da je znao da ću na kraju svakvako njemu dati loptu u ruke – zaključio je popularni Kari.
