Realno, bruka je bila velika, ali, kao i sve kod nas, trajaće kratko i pogodiće nikoga…
„Niš je, kao i uvek, bio sjajan organizator i mi smi ponosni…“ Rečenica, dobro poznata i tako često upotrebljavana. Da li je u pitanju Kup Koraća, utakmica neka, bacanje kamena s ramena, ema esesa, takmičenje u klikerima… Svejedno. Šta god da se ovde dešavalo, oduvek su političari ovdašnji balavili na pohvale ili su sami sebe hvalili kako su sve učinili, kako su oni najzaslužniji, kako bez njih tog dana ne bi ni svanulo… I nije to od juče tako, zaista.
A sad, krivo je napajanje!
Ma bruka! Samo tako se može nazvati odlaganje utakmice Srbije i Belgije, usled, kako je objašnjeno nemuštim saopštenjem u dve rečenice, prekida u napajanju strujom. Opravdanje će se uvek naći. Našlo se i u Černobilu, pa što ne bi ovde, u ovoj banalnoj situaciji. Jasno, najčešće u „višoj sili“, ali, verujete, sve je do ljudi! Oduvek je bilo tako. Neko je morao da proveri stanje u snabdevanju strujom, neko je morao da proveri stanje agregata u Čairu, jer on je dovoljno jak da iznese kompletno osvetljenje i kad nema struje na Elektromreži, neko je morao da shvati da ovo nije neka obična, već međunarodna utakmica, neko je morao da spozna da je jul mesec i da su paklene vrućine, a da je u hali pet hiljada ljudi… Uostalom, već u reprizi utakmice se pokazalo da može. Kad je frka, jel’te.
Dan ranije, u subotu, po Čairu su plivala govna. Izvin’te na izrazu, ali tako je bilo. Jer, neko već godinama ignoriše činjenicu da se pri svakom ozbiljnijem pljusku na gradskim ulicama stvaraju reke i jezera, da su nam šahte zapušene, da nam se kanalizacija izliva. I to baš u tu istu halu Čair. I ne traje to od juče, da nam neko ne zameri na obojenosti. Traje to već decenijama. Ali, niko ni makac.
Bilo je dana i kad je hala prokišnjavala. Pa se dešavalo i da se parket podigne. Evo, baš je pisac ovih redova, svojevremeno, svoj prvi TV prilog uradio sa otvorenim kišobranom usred hale, u društvu lavora i kadica… Dakle, nije ovo od juče. Nego, uvek neki drugi problem. Jer, neko ko bi trebalo da bude nije dovoljno revnostan, odgovoran, samopregoran, pažljiv… I sad, da li će taj neko podneti odgovornost, da li će biti nekih konsekvenci, otkaza, ostavki… Nema šanse! Svako čudo za tri dana. Tako je to kod nas. Jer, krivo je napajanje, krivo je odlivanje, prokišnjavanje…
Ne, gospodo! Krivo je srastanje, što bi rek’o Džoni Štulić. I dodao:
A oholost nekad suđena da bude vrlinom
Splašnjava na očigled i smrdi nadaleko
I nitko nema snage da odagna propadanje
I nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine…
A i Niš nam više nije ono što je bio dok se ovde lupalo u lonce i šerpe. Odavno već nije. Ali, o tome nekom drugom prilikom…
