Kako je živeo, tako je Dule i otišao…
Neću da ovo bude neko otužno pisanije. Ne bi ni on to voleo. Jer, naša su druženja najčešće bila vesela, puna nekih njegovih dosetki i anegdotica i mog divljenja tome što je Dule svoju mladost trošio u neka mnogo bolja vremena. I za ljude i za novinarstvo. Naročito za Radnički, koji je toliko voleo i čije utakmice nije propuštao ni u debeloj penziji. A jedini je, uz fizioterapeuta Koceta, koji je, zlatnih osamdesetih, video sve „Realove“ utakmice u ondašnjem Kupu UEFA. Baš sve! Eh, kakvo je to bogatstvo! Veće od svih nagrada i priznanja koja je dobio.
Sa Duletom sam drugovao skoro tri decenije. Dobro, nije to odmah bilo prijateljstvo. Trebalo je zavredeti njegovo „dobro jutro“ i minut pažnje kad sam te 1994. godine postao honorarac u tada velikim i značajnim Narodnim novinama. To je još bilo doba u kojem je trebalo zavredeti pažnju autoriteta. Misli su mu najčešće bile zaokupljene naslovom, koji je davao debelo iza podneva, iako je papir bio uvučen u mašinu još u osam izjutra. Na posao bi uvek, ali uvek, dolazio u odelu sa kravatom vezanom u debeo čvor i besprekorno izglancanim lakovanim cipelama. Onda bi isheklao nešto o Radničkom, stavio neki od naslova koji bismo kasnije svi koristili i odjezdio na ručak, jer Bisina supica nije smela da se hladi…
Ubrzo sam stekao njegovu naklonost. Valjda je u meni video “nešto” što tek treba da se izbrusi.
-Rečenice su ti duže od Amazona… Imaš pravo da staviš tačku… Dok ti dođeš u redakciju boj na Kosovu je odavno završen… Novine su, bato, osnovna škola–umeo je Dule da me, onako urednički, kako i treba, održi na zemlji kad bih malo više poleteo.
A umeo je i da me zovne u ponoć ako bi imao šta da doda ili oduzme posle mojih večernjih vesti na televiziji koja više ne postoji. Jer, iako je pomalo imao averziju od novotarija koje su neumitno nadolazile pojavom interneta, Dule je sve pratio i malo šta je moglo da mu promakne.
Kasnije, kad bismo zajedno gledali Radnički u prašnjavoj loži oronulog Čaira, ukazivao bi mi na taktičke varijante u igri. Jer, Dule se dičio svojom diplomom trenerske škole, a fudbal je usavršavao gledajući kako rade čika Ivko Glišović, Mića Duvančić i Duca Nenković i ne mogu sad njemu tamo neki novokomponovani treneri da prodaju maglu… Tek je, mnogo godina kasnije, priznao Mimi Rastavcu da zna znanje.
Od brojnih Duletovih anegdota mogao bih knjigu da napišem. Recimo, kako mu je Zebecova žena, u nekom od Brankovih delirijuma, odala tajnu Hrubešovog kukavičluka, pa je lično on preneo Drizi da ga samo malo jače nagazi i katkad uštine i robusni golgeter HSV-a se neće ni videti u polufinalu Kupa UEFA. Ili, kako je, posle meča sa Grashopersom, iz Ciriha poslao sedam izveštaja raznim redakcijama, a posle jurio na aerodrom i sleteo kolima u njivu. Srećom, stigao je u poslednji čas, kad su svi iz Radničkog već bili u avionu. I to kako je u Dandiju umalo ostao gladan pa je sa Ćosom otkrio piceriju, kako je sa Edom vozio na reliju, kako je zaradio upalu uva da bi položio plivanje kod Pivača ili kako je sa Vladom Stankovićem obišao Italiju uzduž i popreko i video oba Piksijeva gola na Bentegodiju…
Kasnije smo zajedno probali školjke sa pirinčem u Lionu, ali ništa nije moglo da se meri sa sukanom pitom, mućkalicom i svadbarskim kupusom u zezanjima sa Timošenkom, Pericom i Duletom Jocićem na Mašincu.
Ipak, ono zbog čega sam najviše poštovao Duleta nisu njegova lepa novinarska karijera, hedonizam ili to što je video sveta. Imponovalo je poštovanje i ljubav koju je svakog dana, vrlo vidljivo, ukazivao svojoj porodici. Brižan, odan, posvećen, Dule je uvek davao celog sebe i kao muž i otac i kao deda i svekar. I kada bi patio, a bilo je teških udaraca, pronalazio je u sebi snagu i način da to čini dostojanstveno i gospodski.
Baš tako je i otišao. Dostojanstveno i gospodski. Borio se kao lav, ali… Tačno mesec dana pre svog 77. rođendana, koji nikad nisam zaboravljao da čestitam, otišao je dobroćudni brkajlija i sad je opet sa Stevom i sa Bisom. Neka ti je laka zemlja, Dule moj, a da li od lopte može da se skroji kaput, izgleda da još nisam spoznao…
