BLOG: Pobeda, putovanje i ljudi koje ne zaboravljaš – Student u Belgiji!

Prošlo je skoro pola veka od kada je neki sportski novinar putovao u inostranstvo sa košarkaškom ekipom iz Niša zbog zvanične međunarodne utakmice.

Kao i danas, zasluge za to putovanje pripadale su košarkašicama Studenta. Tada su predstavljale državu koja više ne postoji, a takmičenje u kome su igrale takođe više ne postoji, zvalo se Kup Lilijane Ronketi.

Od tada do danas i država je menjala ime, bilo je promena u formatu međunarodnih takmičenja, ali niški klubovi nisu brinuli tu brigu, osim za vreme “nepravedno uvedenih i ničim izazvanih sankcija” devedesetih, nikada nisu ni bili blizu učešća u nekom od njih.

Sve do leta 2025. kada je mala grupa ljudi vezanih za Student rešila da nastavi kontinuitet napretka prethodnih nekoliko godina i da se, na osnovu plasmana u domaćem takmičenju prošle sezone, prijavi za FIBA Evrokup.

Ovakav razvoj situacije i gostovanje niškog tima u Belgiji povod su da napišem par (stotina) rečenica kao svedok jednog od retkih putovanja sportskih kolektiva iz Niša na međunarodne utakmice u poslednjoj deceniji. Putovalo se u belgijski grad koji se izgovara nešto između Namur i Namir, a ja ću ga u ovom tekstu zvati Namur.

Student je do grupne faze Evrokupa stigao posle dve pobede u kvalifikacijama protiv rumunskog Kluža, a u grupi je u prva dva kola doživeo dva poraza. U prvom meču je španski Hozon pobedom u Čairu poželeo dobrodošlicu u grupnu fazu evropskih takmičenja, a nedelju dana kasnije Nišlijke su poražene na prvom gostovanju od ekipe Lublina, ali na tom gostovanju nije bilo predstavnika srpskih medija pa neću o njemu.

Plan puta do Belgije nas je vodio preko Sofije, iz prestonice Bugarske let do Brisela , a posle toga još sat vremena vožnje do Namura.

Policajac na granici sa Bugarskom je bio bivši košarkaš Levskog, a carinik nam se predstavio kao bivši trener mlađih kategorija Akademika. Neko u životu ne sretne dva bugarska košarkaška radnika, a mi smo sreli dvojicu odjednom. To je meni bio znak da ovo putovanje može da ima uspešan kraj.

Nešto kasnije, monotoniju puta, čisto da se podigne adrenalin, razbio je naš vozač. Iako do sofijskog aerodroma od Niša nema mnogo kilometara, primetili smo da se vreme našeg putovanja ne podudara sa činjenicom da aerodroma nema na vidiku. Sumnja da nešto nije u redu bila je osnovana kada smo treći put uzastopno na jednoj obilaznici videli znak – Kalotina 55km. Pošto je svima bilo jasno da vozeći se u krug ne možemo da stignemo do aerodroma, vozač je priznao da se malo izgubio, ali ne zato što je kriv, već zbog toga što je put koji je nekad bio tu nestao i što navigacija stalno greši.

Već sam u glavi vrteo scenario ako ne izađemo iz kružnog toka, da otvorim kiosk kao u onom starom crtanom filmu, kada je vozač napokon odlučio da skrene levo tamo gde mu je umiljati glas navigacije govorio da skrene. Do aerodroma smo stigli putem sa više rupa nego u onoj ulici između Zetske i Hitne pomoći u Nišu. Nebitno, na kraju smo ipak stigli tamo gde smo pošli i to na vreme da se pripremimo za let iz Sofije ka Briselu.

Let je bio prijatan i bez problema, a prvi korak po sletanju bila je potraga autobusa, po preciznim informacijama nalazio se na aerodromskom parkingu označenom kao – P16. Delovalo je prosto jer se sa aerodroma izlazi na P1 i prvi problem je nastao kada smo videli da je P1 otprilike veličine Prokuplja.

Drugi problem je bio što posle P1 nismo naišli na P2, nego su brojke bile razbacane pa su devojke niotkuda dobile lagani kondicioni trening od dvadesetak minuta dok smo pronašli autobus i vozača za koga i sada sumnjam da je punoletan i koji nas je ljubazno dočekao rečima “No ingliš”, brzo je ubacio kofere i krenuo put Namura.

Četrdesetak minuta kasnije shvatili smo da nismo ni smešteni u grad, nego sedam kilometara ispred njega. U okolini nije bilo zanimljivih mesta za obilazak, a i da jeste, jačina vetra i neprestana kiša tri dana izbijala iz glave svakom pomisao da negde šeta. Devojke su imale dosta vremena da jačaju timski duh međusobnim druženjem, razgovorom i igranjem u igraonici za decu malo mlađu od njih. Očigledno da je bilo i kvalitetne sportske priče jer je jedna mlada košarkašica saznala da Marina Maljković ima oca koji je bio košarkaški trener…

Na dan utakmice Student je imao prepodnevni trening, upoznavanje sa dvoranom koja ima oko 800 sedećih mesta i koja deluje neozbiljno za reputaciju kakvu ima Belgija kao država. Ali je odmah bilo jasno da niški tim čeka izuzetno težak posao jer su tribine raznih boja i oblika tik uz teren, sve je bilo tako blizu, a sačekala nas je i informacija da su karte rasprodate dva dana pre utakmice.

Dok su devojke trenirale imao sam priliku da upoznam delegata iz Albanije koji je odmah počeo sa pričom o jugoslovenskoj košarci i njegovim sećanjima na Krešimira Ćosića, Kiću, Praju i ostale, pa mi je bilo malo žao što moj prijatelj i kolega Zoran Petković nije sa nama da se razneži kako samo to on ume kad je prošlost u pitanju i da znanjem o tom periodu šarmira gospodina Albanca i tako ga prikloni na stranu Studenta i poveća šansu za bolji rezultat.

Držao sam se ipak u toj temi koliko sam mogao iz pročitanih tekstova u prošlosti, ali sam se kompletno upleo na iznenađujuće pitanje o političkoj situaciji u zemlji. Na svu sreću naišao je punački predstavnik kluba iz Namura i prekinuo nam je razgovor. Delegatu se smeškao, a ja mu nešto i nisam bio simpatičan pa sam ih napustio, odgledao trening Studenta do kraja i razmišljao o tome kako je trener Jovanović ovako staložen na treningu i kakva se to transformacija dešava na terenu. Nekoliko sati kasnije bilo mi je jasno.

Ženska košarka je izuzetno popularna u Namuru, klub je godinama jedan od najboljih u državi i ima veliku podršku publike, ali i finansijere koji kontinuirano ulažu ogroman novac u ovaj tim. Namur ima svoje verne navijače, ima kompletan trubački orkestar na tribinama koji daje štimung fanovima, a za utakmicu protiv Studenta angažovali su i navijače fudbalskog kluba da vode navijanje kompletne dvorane.

Domaćinu je utakmica bila izuzetno važna, planirali su da pobedom protiv Studenta materijalizuju podvig koji su napravili prošle nedelje na gostovanju u Španiji. Da obraduju svoje verne navijače i naprave korak ka prolasku u narednu fazu takmičenja. Pravila se karnevalska atmosfera, ražanj za zeca je bio spreman, a zec u šumi…

Putopisni duh ovog teksta ubila je kiša koja je neprestano padala. U vremenu koje smo imali za obilazak moglo je da se primeti da je Namur izuzetno lep i sređen grad.

Uz neko malo iskustvo putovanja van zemlje poslednjih godina iznenadila me i činjenica da smo bili u zemlji u kojoj je sve skuplje nego kod nas, u regionu odavno više nije tako. Od kafe, preko nezaobilazne čokolade pa do svih stvari potrebnih za život. Između ostalog, naišli smo na popularni “bakin kolač” po ceni od tri evra po komadu, a mi smo u avionu pojeli nekoliko takvih samo ukusnijih koje nam je dala Tamara Čorto, a pravila ih je njena mama. Tako da gospođa mama zna gde ima mogućnost za razvoj biznisa i lepu zaradu.

Zbog nevremena o lepoti Belgije nekom drugom prilikom. Nadam se.

Na utakmicu smo došli nešto više od dva sata pre početka meča i devojke su osetile iskustvo za koje sumnjam da su ga imale nekada ranije u karijeri. Ispred dvorane je bilo mnogo ljudi, a i tribine su delom već bile popunjene. Shvatio sam da je pravo vreme da se pobrinem za svoje mesto na tribinama, podsetio neljubaznog punačkog predstavnika kluba da mi pokaže gde treba da sedim i on je to učinio tako što je uperio kažiprst ka zelenim stolicama iza koša.

Otišao sam tamo i sačekala me situacija kao kada se u turističkoj sezoni u Sutomoru probudite posle pola sedam ujutru. Samo što su se umesto peškira na plaži, na stolicama u dvorani nalazile jakne, majice, komadi garderobe… Sve je bilo zauzeto po našim običajima, a dve starije žene koje su čuvale ta mesta su me ljubazno oterale odatle i na prijatnom francuskom jeziku stavile do znanja da se ne vraćam. Do sat vremena pred meč sam neuspešno pokušavao da nađem mesto za sebe, da bih se na kraju požalio i delegatu koji je proverio stanje sa domaćinima, video da je veliki problem oko slobodnih mesta i dozvolio mi je da sedim na ivici klupe Studenta, uz košarkašice i trenera. Pa sam na posletku prošao mnogo bolje nego što sam očekivao.

Žensku košarku izuzetno poštujem od trenutka kada sam upoznao bivše košarkašice Studenta i Viner Brokera koje su osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka bile respektabilan klub u staroj Jugoslaviji i bile su ponos Nišlija. Kada sam 2019. godine sa Banetom Ignjatovićem pravio dokumentarni serijal “Legenda o niškoj košarci” shvatio sam koliko su te dame bile posvećene svom poslu, pedantne u čuvanju materijala, tačne u sećanjima i koliko im je značio Student, Viner Broker i taj period u životu.

Danas je totalno drugačije vreme što se sporta tiče, muška košarka na najvišem nivou je postala ogroman biznis. A ženska, ova koju igra današnji Student, i dalje nosi onu emociju koju smo svi mi nešto stariji imali u sebi kada smo počeli da pratimo sport. Ove devojke danas nikada neće imati bogate ugovore kao njihove kolege koji igraju isti nivo košarke, ali su uprkos tome požrtvovane i više od njih, vođene isključivo sportskim motivima.

Ovakav uvod u utakmicu je samo iz razloga što ne mogu da u svom fondu reči nađem dovoljno epiteta da iskažem divljenje pristupu utakmici koje su imale košarkašice niškog tima. Sticaj raznih okolnosti doveo je do toga da nijedna od devojaka koje su igrale u Namuru nije rođena u Nišu, ali onakva borba za dres Studenta sa grbom Grada Niša zaslužuje naklon do poda i u najmanju ruku respekt svih koji sa podsmehom gledaju na ženski sport.

Broj modrica srpskih košarkašica posle meča je bio trocifren, bilo je tu posekotina, suza zbog nepravdi izazvanih višom silom sa pištaljkama, ali bilo je i međusobne podrške, hrabrenja, kao i nervoze, psovki… Ma svega je bilo, a sve to treba da “hendluje” jedan trener, pa sam sebi u glavi razjasnio situaciju sa prepodnevnog treninga o promenama rapoloženja.

“Pa dobro, važno je učestvovati” – pomislio sam kad je utakmica krenula, publika se razjarila, a devojke iz Namura počele da šire mrežicu preciznim šutevima, dok su se naše prvi put suočavale sa ovakvim iskustvom u inostranstvu i “brazilskom atmosferom”. Namur je poenom Emine Selimović već u šestom minutu stigao do dvocifrene prednosti i svi u dvorani su bili ubeđeni da je to to, da Student iz pozicije “anderdogsa” nema šta da traži u ovom takmičenju. Publika je počela da slavi, svako na svoj način, neki pesmom, a bogami neki i otvaranjem staklenih flaša piva dok sede tik uz teren.

Na svu sreću košarkašice Studenta ne razmišljaju kao ja, nego imaju izuzetan sportski karakter. Posle početne i razumljive nervoze polako su došle do daha. Prvo je Hristina Marjanović trojkom najavila svoju partiju iz snova, Posle je i Nina Tešić, koja je inače igrala sa posekotinom od reklame na stopalu i pravila se da je ne primećuje, postigla četiri vezana poena i Student se rezultatski vratio na pristojan minus. Bitnije od rezultata, devojke su tada shvatile da mogu mnogo.

U drugoj četvrtini odmah novi nalet domaće ekipe, a koševima su ga amortizovale dve najmlađe košarkašice, Katarina Ilić i Teodora Ćulibrk. Jasno je bilo da u napadu ne ide glatko, ali je trener Jovanović insistirao da se zategne u odbrani što su devojke ispoštovale, svaki koš je bio vredan kao gol u fudbalu, a na poluvremenu je bio isti odnos snaga kao i posle prve četvrtine, pet razlike za Namur (39:34).

Početak drugog poluvremena obeležili su neki šahovski potezi trenera Jovanovića na koje njegov kolega nije imao odgovor i oni su ucrtali put ka mat poziciji protivnika. Upario je Jovanović centre Nevenu Vučković i Ketrin Brigs, uspeo da izvuče dominantnu Amerikanku Namura čije se ime izuzetno teško izgovara, da oslobodi reket, a Vučkovićeva je to bez greške koristila i topila se prednost domaćih. Konačno se istopila na dva i po minuta pre kraja treće četvrtine kada je Student prvi put poveo posle slobodnih bacanja Vučkovićeve (50:49).

Namur je u naredna dva napada vratio dva poena prednosti, ali je Ćulibrk sa slobodnih bacanja izjednačila pa se u egalu ušlo u poslednjih deset minuta (52:52).

Rat je neka najbliža reč koja može da objasni borbu obe ekipe u poslednjih deset minuta. Da se razumemo, tekst jeste sa namerom da dočara kvalitet Studenta u svakom smislu, ali je i protivnik preko puta zaslužio veliko poštovanje za igru i želju.

Ketrin Brigs i Nina Tešić su držale blagu prednost Studenta na početku, Namur je stizao a zatim se ušlo u par minuta “rezultatske klackalice”.

Dva i po minuta pre kraja Marjanovićeva je izjednačila na 64:64, Student je odbranio napad, a onda je u Namuru “pukla bomba”. Kapiten Studenta Tamara Rajić, koja se dosta muči sa šutem spolja ove se sezone (iz prostog razloga jer igra povređena) je na dva minuta do kraja utakmice iz ugla pogodila trojku za plus tri Nišlijki i takvu eksploziju radosti na klupi da je deset devojaka bilo glasnije od hiljadu navijača protivničkog tima (kapacitet dvorane je 800 mesta ali da, sedi se na stepenicama kad je gužva i u Belgiji).

Još mnogo nervnih slomova nas je čekalo do konačnog podviga, ali mislim da je od te trojke svima bilo jasno da će ovu utakmicu da pobedi Student.

Posao bi bio završen u regularnom delu da čista blokada Rajićeve minut i po pre kraja nije nekim slučajem okarakterisana kao faul, i to njen peti. Uspeo je Namur da ugura još jedan koš, a onda su usledile dobre odbrane na obe strane i meč je otišao u produžetak (67:67).

Hristina Marjanović je dodatnih pet minuta započela trojkom, a ubrzo zatim je Nevena Vučković faulirala koleginicu sa teškim imenom i prezimenom (Ugonne Onyiah). Kao i Rajićeva nešto pre toga, nije je faulirala, ali znam da jeste dobila petu ličnu grešku i da je Student ostao i bez nje za završnicu.

Student je vodio tri razlike, a ulazilo se u sam finiš. Bilo je jasno da će ekipa koja ima veće srce da ostvari pobedu. I kad smo kod srca zna se, loptu je uzela Teodora Ćulibrk i “pukla je bomba” još jednom, trojka za plus šest Studenta dva minuta pre kraja meča.

Do kraja igra nerava, trenerski manevri Jovanovića da matematički dovede utakmicu do povoljnog ishoda, penal završnica da dokusuri sve one sa slabim živcima i na kraju velika, jedna od najvećih pobeda Studenta u istoriji!

Student – Namur 80:77

Hristina Marjanović je odigrala jednu od najboljih utakmica u karijeri, postigla je četiri trojke, a gde je sve provlačila loptu i kako je stizala do obruča i asistencija verovatno još uvek proučavaju gledajući snimke stručnjaci iz Namura. Marjanovićeva je meč završila sa 20 poena, sedam skokova, šest asistencija i tri osvojene lopte.

Nevena Vučković je bila najefikasnija u Studentu, postigla je 21 poen, a stigla je i do dabl-dabl učinka jer je uhvatila dest lopti pod koševima. Dvocifrene su bile Ketrin Brigs sa 11 i Nina Tešić sa 10 poena.

Postoji u statistici jedna kategorija koja ume da bude varljiva ako se ne interpretira pravilno, zove se plus/minus statistika. Ali kada u njoj imate 21 u plusu nema dileme, bili ste izuzetno bitan faktor za pobedu, a upravo toliko je imala Teodora Ćulibrk koja je meč završila sa sedam poena, pet skokova i sedam asistencija.

Ma nije mi teško, zaslužile su i sve su mnogo doprinele pobedi. Kiara Smit, Katarina Ilić i Tamara Čorto su postigle po dva poena, Tamara Rajić je meč završila sa pet. Nije bilo šutersko veče Nadežde Nedeljkov, ali je ipak upisala šest skokova i tri asistencije, dovoljno za pobedu, a u nekoj od sledećih utakmica će mrežica protivnika da istrpi i za promašaje u Belgiji.

Ključni faktori pobede Studenta bili su bolji procenti u skoro svim statističkim elementima, ne mnogo bolji, ali uspele su Nišlijke da pariraju u skoku fizički zahtevnim protivnicama, da igraju lepršavije sa više asistencija i da smanje broj izgubljenih lopti.

U završnici i u produžetku, kada su živci bili najzategnutiji Student je pokazao stabilnost. Bolji izbor šuteva, manji broj grešaka i smireniju igru.

Posle sirene koja je označila kraj meč usledilo je veliko slavlje košarkašica na terenu, nasmejao se posle više od dva sata i trener Jovanović sa uzdignutim pesnicama iznad glave, nasmejao se i Zvonko Stanković koji je decenijama čekao ovakav meč Studenta, skinuli su veliki teret sa srca, stigli do prve pobede u grupnoj fazi Evrokupa.

Odmah posle utakmice stigla mi je poruka od Petra Bojovića da sa košarkašicama možemo da dođemo u kafić koji drži sa ocem da proslave pobedu.

Otkud sad i ko je Petar Bojović u tekstu zapitaće se neko? Petar je sin Zorana Bojovića, legende jugoslovenskog fudbala i niškog Radničkog. Ali, ta porodica zaslužuje mnogo više od par pasusa u tekstu i biće priče o njima narednih dana.

“Sumnjam da bi nekog rodbina dočekala i ispoštovala ovako kao što ste vi nas” – rekao je pred polazak u Niš jedan od članova niške ekspedicije Zoranu Bojoviću na rastanku.

Te reči u najkraćem mogu da opišu koliko je Studentu porodica Bojović pomogla na ovom putu. Saznali su za utakmicu niškog tima iz belgijskih medija, sami su preko društvenih mreža ostvarili kontakt sa Studentom i ponudili su se da pomognu. Svi su bili dirnuti takvom pažnjom još pre dolaska u Namur, ali ono što su Bojovići činili za članove niške ekipe tri dana ostaće nam zauvek u sećanju.

Od gostoprimstva u njihovom ugostiteljskom objektu, do svakodnevne vožnje ljudi iz kluba do grada i nazad, pomoći u komunikaciji sa Belgijancima koji odbijaju da zinu na engleskom, ma u svemu što je bilo kome zatrebalo. Bojovići su nas podsetili da dobri ljudi još uvek postoje i da dela vrede više od jakih reči, bezuslovna pomoć ljudima koji su daleko od kuće jedan je od najjačih utisaka ovog putovanja…

Da se vratim na poruku Petra Bojovića, devojke i stručni štab su prihvatili ponudu proslave u lokalu “L’Escapade”. Slušala se “Niška Banja topla voda…” u Namuru i u lepom raspoloženju je nastavljeno divno sportsko veče u Belgiji.

Preslišavanje je jedino dobio trener Jovanović, zvala ga je ljuta predstavnica kluba iz Namura i svašta mu rekla zato što se članovi ekipe nisu pojavili na večeri koju je njihov klub platio u hotelu. Naravno, ne postoji u profesionalnom sportu obaveza da pojedeš večeru ako to ne želiš, a jasno je da bi gospođa rado platila i još nekoliko večera i ko zna šta sve u zamenu za dva boda koje im je Student neočekivano uzeo i spakovao u prtljag za Niš. Jovanović je to znao pa je kritiku prihvatio sportski i sa osmehom.

Slavlje nije bilo dugo, iscrpljene košarkašice su brzo tražile povratak u hotel jer je sportski život nešto što zahteva disciplinu. Valjalo je da se odmori i da se sutra istim putem vrati u Niš.

Poslednji dan u Belgiji devojke su provele uglavnom u lepom raspoloženju koje je pojačao trener Jovanović informacijom dobijenom od direktorke kluba Maje Živković koja nije putovala sa ekipom. Iako najzaslužnija za meteorski uspon Studenta poslednje četiri sezone nije mogla da bude sa ekipom u verovatno njenom najlepšem trenutku u pomenutom periodu. Nije mogla upravo zbog toga što se i dalje bori za ovakav i još bolji Student.

Ali da se vratimo na temu, informacija je bila iz Košarkaškog saveza Srbije, poziv za reprezantivno okupljanje dobile su dve košarkašice Studenta, Nevena Vučković i Nadežda Nedeljkov. Još jedna radost ekipe, dan posle velike pobede. Još jedno priznanje za ceo tim i motivacija da se ovako nastavi.

Put do Brisela i opet isti onaj mladić koji je vidno napredovao u engleskom jeziku u razmaku od samo dva dana, čim nas je ugledao uzviknuo je “Helo”.

Dva boda su bila spakovana, usledilo je putovanje ka Briselu kroz ogromnu gužvu na auto-putu. Bila je gužva i na aerodromu, ali čini mi se da nikom nije teško pala. Let za Sofiju u sjajnoj atmosferi, Bugari su popili sve zalihe vina u avionu, a ja sam dobio novu drugaricu, neverovatno simpatičnu desetogodišnju devojčicu Džejn koja je bez pratnje putovala kod oca, majka je samo dopratila do aviona, a stjuardese na slobodno mesto pored mene.

U ponoć smo sleteli u Bugarsku i usledio je miran put do Niša, slušali smo muziku koju su devojke birale, a ja sam u nekim trenucima poželeo da sam gluv. Ništa nije moglo da pokvari ovo sjajno iskustvo začinjeno velikom pobedom Studenta i sjajnom igrom devojaka koje predvodi trener Saša Jovanović. Čak ni to što sam po dolasku u Niš shvatio da su mi na sofijskom aerodromu radnici istog otvarali kofer i ukrali belgijske čokolade spremne za poklone.

Student je položio i to sa najvišom ocenom. Ako postoji simbol za borbu, zajedništvo i veru da i niški klub može da pokori Evropu, onda je to ova pobeda Studenta, priča koja pokazuje da se snovi iz Niša više ne završavaju na granici.