Panta je, po mnogim parametrima, igrač koji je najviše dao Radničkom. Ne samo zbog toga što je u „Realu“ odigrao 400 i kusur utakmica, što je davao golove i kao golman… Pantelić je bio biser prve generacije Radničkog koja je počela ono čuvenu odiseju u Evropi početkom osamdesetih… I jedan od najzaslužnijih što su do te Evrope i stigli.
U prvu od tri sezone u Kupu UEFA Radnički je stigao kao treći u onoj Jugoslaviji, iza Zvezde i Sarajeva, a ispred Hajduka, Dinama, Partizana… A Panta je, jel’ možete da verujete, sa sedam golova bio drugi strelac tima! Iza Mitoševića, najboljeg strelca u istoriji Radničkog. I upravo je Panta doneo i tu prvu evropsku pobedu. Njegovim golom iz penala Radnički je savladao LASK u Lincu 2:1 i nagovestio Evropi da će se tek pitati „kude je taj Niš“.
Upravo je iz Radničkog stao na gol „one“ Miljanove reprezentacije Jugoslavije, od koje je i Pele očekivao da igra finale Svetskog prvenstva 1982. godine.I u moje dečačko srce Panta je ušao baš na tom Mundijalu u Španiji. Panta i Gudelj. Samo su njih dvojica i igrali, ostalima su baš tu karijere krenule silaznom putanjom. Protiv Severne Irske je sačuvao mrežu, ali ziheraški fudbal nas je ostavio bez pobede, protiv Španije se nije moglo protiv onog perfidnog Lunda Sorensena i njegovog penala na 20 metara od gola, a protiv tamo nekog Hondurasa je životom branio gol i ostavljao nas u igri skidajući zicere protivnika, sve dok nije iz sveg glasa povikao Miljanu „menjaj breee“… I promenio je Miljanić, ušao je Šele, nekako se izborismo za pobedu, ali onda nas ponovo Španci namestiše dogovorenim remijem sa Severnom Irskom i naša čuvena Adidas/Puma reprezentacija morala je kući već posle tri meča u grupi. A već na aerodromu, po povratku kući, svima pljuvačina. Zaslužena! Jedino Panti i Gudelju ovacije i hvalospevi. Videli su ljudi ko je u boju ginuo, a ko se krio i, što bi se onda govorilo, cinculirao… Nije tad bilo PR službi i botova da te peru. Samo su Panta i Gudelj iz tog debakla izašli kao pobednici.
Upravo je taj Panta sa Čaira četiri puta bio golman selekcije Evrope i sveta. Ej, sveta! U vremenu Maradone, Platinija, Rumenigea, Zika, Rosija, Butragenja… U konkurenciji Zofa, Šumahera, Šiltona, Klemensa, Fan Brukelena, Arkonade… Danas takvih utakmica nema, ali verujte, to je bilo više od prestiža, više od priznanja. To je bio san snova…
I to vreme u Bordou je za neki film. Navodni zločin i stvarna kazna. I to što su saigrači u znak protesta zbog nepravde odlučili da igraju utakmicu bez golmana dovoljno govori koliko je Panta bio cenjen i poštovan. A dešavale su se nepravde. I baš u Francuskoj. Čitajte samo o aferi Drajfus i šta je sve moguće kad vas lažno optuže. No, to mu je umnogome uništilo karijeru. Jer, golmani su kao vino. Mogu da brane dok si kažu… A Panti je bilo svega dosta. Ubrzo je okačio rukavice o klin…
Iz tog perioda i jedan frapantan podatak, koji tačno oslikava kakvog je karaktera i nemirnog duha bio Panta. Deo pauze zbog suspenzije na fudbalskom, proveo je na rukometnom terenu! Ne, nije šala! I to ne kao golman. Igrao je pivotmena. I ne u tamo nekom Malom Mokrom Lugu, nego u Železničaru. A trener je bio Tuta Živković, koji ga je, na oduševljenje prepunog Čaira, uvodio da puca sedmerce. Eto, i to je bio Panta…
Bio je Dragan Pantelić posle još mnogo toga. I predsednik i poslanik, i trener i intruktor, i boem i lovac… Ali, zauvek će ostati čuveni Panta golman. Jedan od najboljih sa ovih prostora, ma kako se zvali…
