Vrh na kome se reprezentativna košarka decenijama nalazila je sve dalje. Alpinisti kažu da je silazak sa svakog dosta opasniji nego uspon, te da treba biti posebno obazriv. Pred srpskom ekspedicijom je za dva meseca pohod na krov Evrope. Da li ćemo na osvajanje ovog vrha krenuti sa najjačom opremom, optimalno pripremljeni i sa najboljim vođom puta ostaje da se vidi? Za to je potrebna jasno definisana strategija. Imamo dovoljno vremena da je skrojimo.
Petominuti košgeterski post, smušene reakcije na oba kraja terena i više nego konfuzna završnica meča kumovali su šokantnom porazu Srbije protiv Belgije u niškom Čairu. “Orlovi” su novom bledom partijom šanse da se nađu na Svetskom prvenstvu 2023. godine sveli na domen teorije.
Srpska nacionalna selekcija će u narednu fazu takmičenja, gde je čekaju Grčka, Turska i Velika Britanija preneti samo jednu pobedu, nad Letonijom, ali i slabiji međusobni skor i sa Belgijancima i sa reprezentacijom sa Baltika. Izabranike Svetislava Pešića čeka ogromna prepreka, jer će verovatno morati da zabeleže sve trijumfe u avgustovskom, novembarskom i februarskom prozoru. A i to možda neće biti dovoljno.
Od 12 igrača koji su bili u rosteru u ponedeljak u Čairu u ovom trenutku članovi nekog NBA ili evroligaškog kluba nisu Boriša Simanić, Dejan Todorović, Aleksa Uskoković, Filip Petrušev i Dušan Ristić. Prošlosezonski organizator igre Mege i centar Anadolu Efesa nisu ulazili u igru protiv Belgije.
Ako se osvrnemo na to kakvu su rolu u tek završenoj sezoni imali igrači koje je selektor imao na raspolaganju za utakmicu u Čairu, dolazimo do činjenice da su čak sedmorica imali više nego skromnu ili nikakvu minutažu u svojim timovima.
To znači da će roster nacionalne selekcije biti skromnijeg individualnog kvaliteta nego u ovim junsko-julskim kvalifikacijama, a jasno je da i u ovakvoj konstalaciji snaga ne smemo da više da pretimo nikome. Možda su prave reči da nas se više niko ne plaši. Nakon mečeva u Rigi i Nišu je evidentno da nije dovoljno da se pojavimo u kakvom god sastavu i odradimo posao, jer smo nekakva košarkaška velesila od koje strepi najveći deo Evrope.
Pred trofejnim stručnjakom je sigurno jedan od najtežih izazova u karijeri, budući da novembra i februara neće moći da računa na NBA i evroligaške igrače. U ovoj kvalifikacionoj fazi je mogao da u roster uvrsti igrače Partizana, ali podsetimo, od naredne sezone će i crno i crveno-beli igrati Evroligu, pa se postavlja pitanje da li će košarkaši “večitih” moći da se stave na raspolaganje reprezentaciji.
I Zvezda i Partizan će morati da pomognu nacionalnoj selekciji koliko mogu, ali možda će se baš tada igrati “duplo” kolo Evrolige, pa je pitanje da li je uopšte izvodljivo da igrači fizički stignu na neku od utakmica.
Scenario koji sa sobom nosi daleko više pesimizma, ali je znatno realniji, jeste onaj da će Srbija propustiti Mundobasket, a samim tim i Olimpijske igre u Parizu, budući da je Svetsko prvenstvo kvalifikaciono.
Jedina solucija je osvajanje zlatne medalje na Eurobasketu i nada da će nam FIBA uručiti specijalnu pozivnicu za olimpijske kvalifikacije. Isti put je prošla Slovenija od 2017. do Tokija na čijem se kraju našlo četvrto mesto.
Ali, “Orlovi” su u ovom trenutku daleko od Slovenaca. Po igri, energiji i u reprezentaciji i oko nje. Nekadašnja jugoslovenska republika se u ovom prozoru igrala košarke protiv Hrvatske i dobila ih skoro 30 razlike. Da da, igrala se, nije igrala košarku. Dončić i Dragić su bili predvodnici nacionalne selekcije, uprkos ograničenju da NBA igrači mogu biti ovog leta sa nacionalnim timom 28 dana.
Srbija je u ovom prozoru bila bez Nikole Jokića. Osim dvostrukog uzastopnog MVP-a najjače košarkaške lige na svetu, iz poznatih, manje poznatih ili nepoznatih razloga nisu bili tu Bogdanović, Micić, Teodosić, Milutinov, Pokuševski, Kalinić, Lučić, Gudurić, Nedović, Dobrić, Smailagić, Koprivica… Da ne nabrajam dalje. Niko od njih, osim Micića, nije bio ni pored parketa da podrži reprezentativne drugare, a verujem da je potrebno malo volje i htenja da se skokne do Niša i Čaira. Vožnja od Beograda je nekih dva sata i 15 minuta.
Kristaps Porzingis je bodrio svoje saigrače protiv Srbije. I on je imao napornu sezonu, ispresecanu povredama, ali je opet osetio potrebu da to veče provede sa saigračima. Istog tog Porzingisa je nastup u reprezentativnom dresu na Eurobasketu 2017. koštao teške povrede, nakon koje još uvek nije zaigrao na istom nivou.
Problema, minornih, manjih ili onih većih je mnogo, a vremena jako malo. Vrh na kome se reprezentativna košarka decenijama nalazila je sve dalje. Alpinisti kažu da je silazak sa svakog dosta opasniji nego uspon, te da treba biti posebno obazriv. Pred srpskom ekspedicijom je za dva meseca pohod na krov Evrope. Da li ćemo na osvajanje ovog vrha krenuti sa najjačom opremom, optimalno pripremljeni i sa najboljim vođom puta ostaje da se vidi? Za to je potrebna jasno definisana strategija. Imamo dovoljno vremena da je skrojimo.
U suprotnom postoji bojazan da će se srpska reprezentativna košarka vratiti u vreme pre povratka Dušana Dude Ivkovića 2009. godine kada nismo bili redovni učesnici najvećih košarkaških smotri. Podilazi me neka neprijatna jeza pri samoj pomisli da bi se to moglo dogoditi.
Ne bih voleo da gledamo Dončića i Sloveniju i pričamo kako smo ovo mogli biti mi. Odbijam da poverujem da ne možemo.
