Iza Konstantina je očajna sezona i neuspeh koji baš tišti
Analizu Zorana Petkovića objavljenu u “Narodnim novinama”, o još jednoj katastrofalnoj sezoni niškog Konstantina, prenosimo u celosti.
Iako je tek na polovini, slobodno se može reći da je ovo još jedna promašena sezona Konstantina. Nekoliko prethodnih bile su baš turobne, od većih kolapsa klub su spasavale administrativne odluke saveza, odnosno korona, prošle godine. I ovog puta niški tim će se boriti za opstanak, nadajmo se ne tako grčevito kao minulih sezona, ali sigurno je da će, kada se na kraju bude podvlačila crta, ostati gorak ukus neispunjenih očekivanja.
Neuspeh je uvek prilika za novi, pametniji početak i tom devizom rukovodili su se u Konstantinu prošlog leta. I zaista, prvi put u poslednjih osam godina, tim je selektiran i kompletiran na vreme, pripreme su takođe počele u pravi čas, nagoveštene su velike ambicije, odnosno povratak u KLS, ali od svega se dogodilo samo novo razočaranje. Umesto u doigravanju za viši rang, Konstantin se našao u plej-aut ligi i boriće se za opstanak u drugoligaškom društvu.
Naravno, nije ova ekipa sama sebe selektirala, pokazalo se da je tu bilo grešaka, čak i velikih. No, u datim okvirima, a dobrim delom zahvaljujući i „pedigreu“ koji je klub stekao u prethodnim godinama, manevarski prostor je bio dosta sužen. Ruku na srce, u Konstantinu je bilo najviše „zvučnih“ imena, igrača koji imaju i internacionalnog iskustva, a svakako su igrali u višim rangovima. Dobar deo konkurencije nije mogao da se pohvali takvim „rosterom“ i zato je Konstantin bio favorit broj jedan. Bar na Jugu i bar na papiru…
I u vreme najvećih uspeha, igranja u Superligi, bilo je problema. Finansijskih najčešće, pa se dešavalo da se usred sezone, najčešće u januaru ili februaru, štrajkuje zbog neisplaćenih plata iz ugovora. Ovog puta nije (bilo) tako. Predsednik kluba Zvonko Milošević nedavno je za Narodne izjavio da klub igračima duguje samo plate za avgust, te da je svakog meseca na račune „legla“ bar jedna uplata. Budžet je smanjen, plate takođe, klub su pritiskala brojna dugovanja iz prošlosti, a ruku na srce, ovaj rang takmičenja i ne dozvoljava nekakvu galantnost u „seleri kepu“. Ovo je Druga liga, a praktično treći rang u kojima igraju srpski klubovi (ABA, ABA2-KLS), te u njoj i ne može biti nekakve bahatosti.
Ipak, bilo je i ovde manjkavosti. Selekcija tima očigledno je definisana kao gotov proizvod, pa nijedna od prilika da se isprave greške u njoj nije iskorišćena. Ovako, ispalo je da su do istog rezultata mogli da dođu i sa mnogo jeftinijom ekipom. Uz to, dešavali su se pomalo usiljeni pokušaji da se „reanimiraju“ neki mlađi igrači kao što su Nemanja Kostić i Marko Popović, koji su dolazili i odlazili bez prave prilike da se dokažu. Može biti je nisu ni zaslužili, ali čemu onda ta šarada…
Na prvom okupljanju, jasno su izražene aspiracije-plasman u KLS, ali već posle par treninga jedan od najiskusnijih igrača je autoru ovih redova, onako, u poverenju rekao:
–Nema ovde materijala koji pokriva takve ambicije!
* Tim koji je unapred proglašen za favorita drugoligaškog Juga i koji je i sam isticao KLS ambicije, raspao se kao mehur od sapunice i to u mečevima sa najslabijim rivalima
I zaista, videlo se to već u predsezoni u kojoj je doživljeno nekoliko teških poraza. No, pobede u prva tri kola bile su, verovalo se, potvrda teze da su kontrolne utakmice jedno, a takmičarske nešto sasvim drugo. Potom su usledile oscilacije, tesan poraz u Smederevskoj Palanci, pa jedva izborena pobeda nad Zdravljem u Nišu i onda-potpuni krah. Poraz od Železničara u Nišu, a naročito bruka u Boru, ispostavilo se, presudno su uticale na plasman Konstantina na drugoligaškom jugu. Ceh je platio trener, Marko Cvetković jedini je koji je prihvatio i poneo odgovornost za onu blamažu u Boru i prethodna posrtanja, a njegov naslednik Dušan Radović očigledno nije uspeo u onome zbog čega je doveden.
* Greške u selekciji tima i očajna izdanja vodećih igrača, te neviđena blamaža u Boru presudno su uticali na plasman niškog tima u prvom delu sezone
Neko će svakako reći da nije bilo ni sreće u pojedinim mečevima. U Palanci je Konstantin izgubio 79:78, u Boru 61:59, u Kruševcu 70:69, ali sreća je varljiva kategorija i mnogi kažu da treba da se zasluži. Previše je oscilacija ovaj tim sebi dozvolio, da bi na kraju opet imao šansu da sam rešava svoju sudbinu i izbegne bilo kakve „krugove“, ali je u odlučujućem meču posrnuo…
Sigurno je da u svemu nema i ne sme biti poštede ni za igrače, jer istina je da, naročito oni najiskusniji, nemaju opravdanja za ovaj neuspeh, naročito za onakvu bruku i debakl u Boru. Jedino bi Aleksandar Mladenović mogao da bude pošteđen kritika, jer zbog povrede u meču sa Zdravljem nije ni igrao u tih mesec dana obilatog posrtanja, a njegovo odsustvo bilo je i te kako vidljivo. Aca je na kraju karijere, praktično je zamoljen da pomogne i davao je ogroman doprinos na terenu. No, pošto je važan deo tima, ni za njega nema „amnestije“ od neuspeha, posebno jer je i on u nekim situacijama, retkim doduše, bivao nadigran.
Vlada Veličković je bio nedopustivo nestabilan u igri. U mnogim pobedama je bio najbolji, ali u porazima najslabiji. Prečesto je lutao od igrača koji donosi prevagu do onog koji je, naročito u Boru, srljao kao nekakav junior, željan momentalne slave i bez imalo iskustva. Bez prave zamene, često mu se dešavalo da ostane i bez „goriva“, pa je pribegavao lakšim rešenjima, odnosno šutu, a to mu nije baš najjači adut.
Stefan Ljubenković, doveden kao pojačanje, bivši saigrač Jokića i Jaramaza u juniorskoj reprezentaciji, ničim nije opravdao taj epitet. Data mu je šansa da prevlada lošu reputaciju ekscentrika koji je dobijao otkaze u Subotici, Pirotu, Leskovcu, a po rečima sportskog direktora Jovice Antonića doveden je „jer zna da igra, a temperamentom treba i da razbudi neke učmalosti u timu“. Najpre ga je trebalo sačekati, jer je došao potpuno nespreman, a onda je zaista počeo da pokazuje da ima od košarke. No, pokazao je da ima i od loših navika. Protiv Fer pleja je nasrnuo na Dodića još u prvoj četvrtini i ostavio saigrače na cedilu u, koronom oslabljenoj rotaciji, u Kruševcu je pravio nesmotrene faulove, takođe ga nije bilo u poslednjoj četvrtini, jedino je u Leskovcu bio veoma dobar, do finiša u kojem je umalo sve upropastio. Na kraju, kad se odlučivalo, u Čačku ga nije bilo nigde (trojke 0-7), a tad je bilo presudno…
Ni Gudžića nije bilo onda kad je najviše trebalo. Neobjašnjivim aperkatom na Stanisavljeviću, tek naknadno viđenim, a da su sudije odmah reagovale, ne bi bilo ni njegove sjajne partije protiv Mladosti, izostavio je sebe iz duela kojim je Konstantin mogao da izbriše sve svoje ranije propuste. Nije smeo to sebi da dozvoli, ni kao kapiten ni kao jedan od najiskusnijih i najbitnijih u ekipi…
Veliko razočaranje je Dušan Vuletić. Vratio se u Konstantin posle ne baš sjajnog utiska koji je ostavio prilikom svog prvog boravka u Nišu, ali odigrao je dobru sezonu u Mladosti, pa mu se verovalo… No, ničim nije opravdao to poverenje, bio je tanašan u svim statističkim kategorijama, njegov učinak na terenu bio je baš slabo vidljiv. Osim u Leskovcu, gde je imao zapažen udeo u pobedi, nema utakmice koju bi mogao da uvrsti u svoj promotivni video…
Petar Balović-ništa! Ali bukvalno. Momak ponikao u Beogradu, bivši igrač Pirota i Napretka, u Nišu se jednostavno nije snašao. U jednom periodu je imao problem sa zdravljem, ali ni pre ni posle toga nije pružao partije zbog kojih je doveden. Možda samo protiv Zdravlja u Nišu…
Bojan Bogdanović je prošle sezone demonstrirao talenat, ove se očekivao njegov veliki napredak i ne samo da bude pravi „bekap“ Veličkoviću, već i mnogo više o toga, ali-nije se desilo ništa od toga. Tek na momente, u prvom delu sezone, umeo je da bljesne, u drugom je kuburio sa zdravljem. Ima još nade za njega, naravno, ali morao bi mnogo da radi. I da ojača…
Bilo je i svetlih primera, ruku na srce. Četvorica momaka ostavila su pozitivan utisak i svakako zaslužuju i više poverenja, iako i oni imaju veliki prostor za napredak. Đorđe Đokić, Vukašin Đorđević i Aleksa Stevanović su i igrama i ponašanjem na terenu zaslužili pohvale, baš kao i Milan Surlić, koji se specijalizovao za odbrambene zadatke. Ali, kao i Mladenović, deo su tima koji je doživeo veliki neuspeh i zbog toga ne mogu da hodaju ispod „zlatne kiše“. Na njima je da se u drugom delu sezone potpuno iskažu i da eventualno budu igrači na kojima će se se zasnivati neki novi pokušaj povratka u viši rang.
Jer, kao što uspeh nije konačan, tako ni neuspeh nije fatalan: hrabrost da se nastavi je ta koja se računa, govorio je Vinston Čerčil…
Zoran Petković
