Marko Cvetković o uspehu U-20 selekcije, večitim problemima u niškoj košarci, izazovu zvanom ABA liga…
*Imao sam već dogovoren trogodišnji ugovor u Đevđeliji gde bih bio glavni trener, ali ABA liga je ipak glavna pozornica…
*Bio sam u stručnom štabu selekcije koja je ispala u „B“ diviziju i ove koja se vratila u „A“ grupu, razlika je u tome što je ovo bio TIM u bukvalnom smislu te reči
*Duboka je geneza problema u niškoj košarci, brojna su i razočaranja, ali svaka analiza se svodi na isto-pogrešni ljudi su ti koji se pitaju…
Marko Cvetković jedan je od sinonima niške košarke! Mada, kad to kažemo, delovaće možda da je ovde dobro, da je košarka u usponu, da je ovo podneblje u kojem ona uspeva… No, znamo svi da je sve suprotno od toga, a ipak, Cvetković jeste neko kime Niš može i treba da se ponosi. Nekada prvoligaški igrač, važan deo Sloge iz Kraljeva i Vojvodine, te najbolje ekipe Zdravlja u njegovoj istoriji, a onda i kapiten Crvene zvezde u vreme Gurovića, Pere Antića, Tadije Dragićevića, Omara Kuka… Potom je bio trener Konstantina u nekoliko navrata, tri puta ga dovodio do Superlige u KLS, ali doživeo i da ispadne u Drugu ligu. No, kako se u dobru nije poneo, tako ni iz zla nije izlazio ponižen. Šta više, prošle godine jedini je ispoljio moralnost, podnevši ostavku nakon bruke u Boru koja je, ispostavilo se, tim projektovan za povratak u KLS doveo na rub opstanka. No, i taj poraz, ali i neki prethodni i potonji, pokazao je teško dokazivu prljavštinu koja se godinama taložila i u ovom klubu i u ligi, a koja nije poticala ni od uprave ni od stručnog štaba…
No, kažu da sve nekad dođe na naplatu. A Cvetković je ovog leta zaista imao razlog da časti. Najpre je potpisao ugovor sa Igokeom i naredne sezone biće deo velike scene, a pre par dana je bio prvi asistent selektoru Vladi Jovanoviću u selekciji U-20, koja je osvojila prvo mesto na turniru u Tbilisiju i vratila Srbiju iz „B“ u „A“ diviziju FIBA.
I sad, pitamo Cvetkovića je li to uspeh, jer mi smo nacija navikla samo na medalje, pa nam čak ni ove koje nisu zlatne nisu dovoljno dobre, što je na svojoj koži osetio i jedan Sale Đorđević. No, vremena se menjaju, pokazao je to i nedavni meč Srbije i Belgije u Čairu, gde smo porazom doveli u pitanje učešće na Svetskom prvenstvu…
–Uspeh je, naravno. Znam da je ovde drugačija percepcija, čak je i na sajtu FIBA naše učešće na „B“ turniru nazvano „greškom u sistemu“. Mi smo u pripremnom periodu pobeđivali najjače evropske selekcije, svi su se čudili otkud mi u ovom „drugorazrednom“ društvu, ali sistem takmičenja je takav da moraš uvek da pokažeš kvalitet. Bio sam u stručnom štabu selekcije koja je ispala u „B“ diviziju, koja je imala zvučna imena poput Miškovića, Pecarskog, Uskokovića, Marjanovića, a opet… I baš mi je drago što sam dobio priliku da budem u trenerskom timu ekipe koja se vratila u „A“ grupu-ističe Marko Cvetković.
I baš ta činjenica-da je bio u obe selekcije, čini ga verovatno najpozvanijim da napravi paralelu i kaže u čemu je razlika…
–U tome što je ovo bio TIM u bukvalnom smislu te reči. Okupila se fantastična grupa momaka, koja je funkcionisala kao jedan, gde nije bilo sujete i želje za ličnom statistikom. Nisu poleteli nakon ubedljivih pobeda nad Slovačkom i Albanijom, koncentracija je ostala na maksimumu i kad se rešavalo, a najteže je svakako bilo sa Estonijom u polufinalu, jer je ta utakmica odlučivala o svemu. Kad smo to dobili, u finalu sa Islandom bilo rasterećenije i na kraju smo i pehar doneli u Srbiju, što je svakako bio šlag na torti-kaže Cvetković.
No, kod nas je uvek postajala maksima da u mlađim selekcijama rezultat nije primaran, već kvalitet koji treba da se iscrpi iz ovih momaka, kako bi jednog dana i „A“ selekcija imala koristi od njih. Ipak, to sad baš i ne pije vodu…
–Znate šta, ti momci imaju po 20 godina i već su uveliko seniori. Ali, veliki deo ovih momaka koji su igrali za Srbiju i nema nekog seniorskog staža, jer nemaju potrebne minute u igri. Ali, to je jedna vrlo široka priča…
Ipak, insistiramo na njenoj razradi, jer godinama smo bili poznati po tome što kod nas mladi igrači rano dobijaju šansu, a sad to više nije slučaj. U čemu je problem:
–Da pođemo od sistema takmičenja! Eto, Estonci sa kojima smo igrali najbitniju utakmicu u Tbilisiju imaju trojicu koji igraju po 25 minuta u Drugoj italijanskoj ligi. Sad, ta liga po kvalitetu nije u rangu najprestižnijih, ali to je lepa minutaža. Naši momci u KLS šansu dobijaju sporadično, a ABA ligu ni „primirisali“ nisu. Dalje, postoji potpuna centralizacija prema Beogradu. Čim neko nagovesti nekakav talenat, odmah „pali“ za glavni grad, a retko ko se tamo nametne i dobije pravu priliku. I ugase se. Ima još faktora, ali da sad tu ne izagravam nekog gurua-zagrebao je samo Cvetković ovaj veliki problem sa kojim se suočava naša košarka.
Jedan od momaka koji je bio deo Srbije u Tblisiju je i Nišlija Pavle Stepanović, mlađi brat Alekse, koji je prošlu sezonu počeo u Partizanu, a onda prešao u FMP, gde bi sledeće sezone trebalo se izbori za punu afirmaciju. Cvetković je pun hvale za obojicu:
–Potiču iz sportske porodice, što je vrlo važno za njihov razvoj i nadam se da će obojica ostvariti domete kojima streme. Ali, eto Pavle je tek prošle godine u Pirotu ušao u ozbiljan trening, sad bi trebalo da se nadogradi i da koristi svaku šansu koja mu se pruži. A potencijala ima…
Dakle, u Nišu ima dece koja zavređuju pažnju, ali već po pravilu treba da odu odavde da bi košarkaški uradila nešto od sebe. Šta je problem i zašto ovo nije pogodno tle za biljku zvanu košarka:
–Duboka je geneza problema u niškoj košarci, razočaranja brojna, ali svaka analiza se svodi na isto-pogrešni ljudi su ti koji se pitaju. To su oni koji treba da stvore ambijent da se ovde „zapati“ košarka. Gleda se kratkoročno, bitni su samo neki sitnosopstvenički interesi, da se nešto ućari, izmuva… Šire gledano, treneri su izgubili uticaj kakav treba da imaju, isto kao i učitelji i nastavnici u školama, pa se gubi i ta vaspitna crta. Evo, sad smo došli do toga da imamo pet klubova u Srpskoj ligi i to jasno oslikava i naš mentalitet i sposobnost da uradimo nešto veliko-podvlači Cvetković.
Tačno je deset godina otkako je u Konstantin stigao Boško Đokić i postavio temelje tima koji je bio uspešan u narednih pet godina. Za to vreme klub je tri puta stizao do Superlige, a onda je u poslednjih pet godina četiri puta ispadao, a od daljeg poniranja spasavale su ga administrativne odluke KSS. Šta se to dogodilo sa klubom koji je „pretio“ ulaskom u ABA 2 ligu:
–Sećam se, Boško je došao krajem maja, 4. juna smo se skupili i do kraja tog meseca selekciju je prošlo nekih 40 igrača. I onda smo 5. avgusta počeli pripreme. Žestoko se radilo, odmah je „prsla“ ta neka ekonomska situacija u kojoj je klub bitisao i čim je Boško progovorio o tome, odmah je bio oteran. Sledeće godine smo promenili 6-7 igrača, ali i baza i sistem su opstali. Radilo se u datim okolnostima, uz povremene štrajkove i nezadovoljstva, ali smo na toj selekciji uspeli tri puta da dođemo do Superlige. U momentu kad je bilo jasno da su neki igrači prevazišli ovu sredinu i da će potražiti druge angažmane, izostala je adekvatna reakcija ljudi iz kluba. I ne samo da je izostala, nego su bili totalno nezainteresovni i kasnilo se u svim mogućim potezima. Do 25. avguste nemaš ni igrače, ni trenera, ni sa kim nisi razgovarao, uvek je bilo ono „će bude“. I moja je greška što sam pristajao na ta neka ponašanja…
Ipak, Cvetković je jedini pokazao neko dostojanstvo u momentu kada je podneo ostavku posle poraza u Boru, koji je, ispostavilo se, od ekipe koja je slovila za povratak u KLS dospela u situaciju da u poslednjem kolu strepi za opstanak…
–Pa kriv sam, jer nisam na vreme video neke stvari koje su se već duže dešavale u ekipi. Ne bih sada da detaljišem, ali moje razočaranje je bilo ogromno. I hteo sam i tim potezom da ukažem da bi trebalo da postoji i neki integritet, nešto preko čega ne bi trebalo da se prelazi. Ali, izgleda da nije vredelo–još je u Cvetkoviću gorčina zbog neslavnog rastanka sa Konstantinom.
Kaže da prati šta se dešava, ali samo letimično…
–Vidim da je Aca Mladenović sportski direktor i to je pravi potez. Istinski profesionalac, koji se izgradio u jakim ligama, čovek koji je na mestu u svakom smislu. Želim mu svu sreću i, što se mene tiče, imaće svu moju podršku, ako je zatraži-kaže Cvetković.
No, Marko će nastavak svoje karijere graditi daleko od Niša. Ovog leta stigao je poziv iz ABA lige, u narednoj sezoni biće prvi pomoćnik Draganu Bajiću u Igokei iz Aleksandrovca:
–Imao sam već dogovoren trogodišnji ugovor u Đevđeliji gde bih bio glavni trener, ali ABA liga je ipak glavna pozornica. Čak je ponuda iz Makedonije bila finansijki isplativija, možda je bilo malo dileme, jer do sad sam bio glavni trener, ali ABA je zaista veliki izazov. O Igokei kao klubu sam čuo sve najbolje, tamo je moj nekadašnji saigrač Vuk Radivojević direktor, biću asistent jednom dobrom i iskusnom treneru kakav je Dragan Bajić, imam zaista veliki motiv da unesem celog sebe u ovu priču. U toku je formiranje tima, krećemo sa radom za jedno desetak dana, baš se radujem tom nekom novom izazovu i nadam se da ću da odgovorim na pravi način–rešen je Cvetković da se u jednom koraku popne nekoliko stepenica u svom trenerskom razvoju.
Svi koji su iole u košarci znaju za Cvetkovićev nadimak i sva je prilika da je Igokea pravi „bingo“ za njega. A i on za nju…
