*Na današnji dan, pre tačno 40 godina, Radnički je pobedio Hamburger 2:1 u prvom meču polufinala ondašnjeg Kupa UEFA
*Bila je to utakmica u kojoj je naš, niški Radnički došao na korak do finala Kupa UEFA, u kojoj je David nadvisio Golijata, jer samo godinu kasnije, taj strašni HSV je osvojio Kup šampiona i pokazao da je u to vreme bio najbolji tim u Evropi
*Karte planule za par sati, Niš je tresla do tada nezapamćena fudbalska groznica
*I danas se prepričavaju taj Obradovićev gol karijere, majstorije Sanida Beganovića, ali i kako je Drizić stavio Hrubeša u džep…
Dve godine nakon Titove smrti, temelji ondašnje Jugoslavije polako su počeli da se urušavaju. Proleća 1982. počela je nestašica kafe, uskoro će biti i nestašice struje, voziće se na „par-nepar“… No, još je to bila jedna srećna zemlja od 22 miliona stanovnika u kojoj je najveći broj njenih žitelja živeo lepo i sigurno, u kojoj se vrata od stana nisu ni zaključavala, u kojoj se nije plaćalo za odlaske lekaru, a od plate je moglo da se „ušteka“ za more. Ništa nije nagoveštavalo da će, nepunu deceniju kasnije, ta srećna zemlja nestati u jednom krvavom ratu.
Tog proleća je u fokusu interesovanja žitelja te države bila, do tada nepoznata grupa „Aska“, koja nas je predstavljala na Pesmi Evrovizije, prelepa Splićanka Ana Saso izabrana je za Mis Jugoslavije, a veliki Džo Koker održao je koncert u Beogradu. Na sportskom planu, Jugoslavija se spremala za Svetsko prvenstvo u Španiji, na kojem je imala velike ambicije, a niški Radnički je, podvizima u Evropi, ukrao slavu klubovima takozvane „velike četvorke“, koju su činili Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo. Radnički je, dakle, bio hit, ne samo u Nišu, već i u čitavoj Jugoslaviji, a bogme i u Evropi.
Plasman u polufinale Kupa UEFA potpuno je sludeo Niš tog proleća 1982. godine. Osim fudbala i Radničkog, u gradu na Nišavi ništa više nije bilo važno. Niški klub ostao je jedini predstavnik Jugoslavije u Evropi i svakog dana sticao je sve više navijača, simpatizera, poštovalaca…
Kada je okončano četvrtfinale, na žrebu u Cirihu nije bilo više ni Ksamaksa, ni Valensije, ni madridskog Reala, koji je u Kajzerslauternu primio pet komada. U „ćupu“ su ostale kuglice sa imenima dva nemačka kluba, švedskog Geteborga i Radničkog. Izvučeni su parovi polufinala, određeno je da igraju Kajzerslautern i Geteborg, odnosno Radnički i HSV. Više nije bilo ni želja, ni timova za izbegavanje. Ostali su samo najbolji!
Baš kao i prethodni rival Nišlija-Dandi junajted, i Hamburger je u to vreme živeo svoje najbolje godine u istoriji dugoj čak 135 godina. Direktor kluba, osnovanog još 1887. godine, bio je ambiciozni Ginter Necer, koji je, nakon dvojice Jugoslovena Branka Zebeca i Aleksandra Ristića, za trenera doveo čuvenog Ernsta Hapela. Austrijanac je znao kako se uzimaju veliki trofeji, jedan je od najvećih trenera svih vremena i prvi koji je osvojio titulu klupskog prvaka Evrope sa dva različita tima. Hapel je 1970. godine doneo KEŠ Fejenordu, a 1983. godine i Hamburgeru. Kasnije su ovaj podvig ponovili još samo Otmar Hicfeld, Žoze Murinjo, Jup Hejkens i Karlo Anćeloti.
HSV je trenutno u popularnoj „Cvajti“, a od svojih šest titula prvaka Nemačke, poslednje dve je osvojio upravo u to vreme, 1982. i 1983. godine. U Evropi se tek „zagrevao“. Osvojili su Kup kupova 1977. godine, a tri godine kasnije ovaj nemački klub izgubio je finale Kupa šampiona od Notingem Foresta. Godinu nakon što je eliminisao Radnički, HSV je postao i prvak Evrope pobedivši u Atini Juventus 1:0 golom čuvenog Feliksa Magata. Na Svetskom prvenstvu 1982. godine u Španiji, Nemačka je igrala finale, a u toj reprezentaciji popularnih „pancera“ igrala su i četvorica tadašnjih igrača Hamburgera – Horst Hrubeš, Manfred Kalc, Feliks Magat i Holger Jeronimus. Za HSV je igrao i danski reprezentativac Lars Bastrup, kao i povremeni jugoslovenski Boriša Đorđević. Dakle, HSV je bio ekipa koja je u to vreme bila najjača u Evropi.
I još jedna „pikanterija“. HSV u periodu od 16. januara 1982. do 29. januara 1983. godine nije doživeo poraz u 36 prvenstvenih mečeva, što je i dalje bundesligaški rekord. A u Evropi, izgubili su samo tri meča. Jedan od Radničkog i oba od Geteborga u finalu Kupa UEFA 1982. godine.
Dakle, taj i takav Hamburger stajao je Radničkom na putu do finala Kupa UEFA. Nemci nikad nikoga ne potcenjuju! A naročito nisu Radnički, koji je eliminacijom Napolija, Grashopersa, Fejenorda i Dandi junajteda pokazao da njegovi evropski uspesi nisu bili slučajnost.
–Pričao mi je, godinama kasnije, Boriša Đorđević da su nas se čak i pribojavali i da pre tih naših mečeva nikada nisu tako studiozno prilazili duelima sa nekom ekipom. Znali su bukvalno sve o svakom od nas! A i mi smo znali da pred sobom imamo veliki tim. Ali, baš kao i u prethodnim mečevima, verovali smo u sebe, nadali se da možemo i njih da eliminišemo – priseća se kapiten Nišlija Milovan Obradović velikih duela sa Hamburgerom.
A Niš prosto nije mogao da dočeka taj 7. april i prvu utakmicu sa nemačkim timom. Karte su planule za par sati i samo su oni najsrećniji i najsnalažljiviji mogli na Čair. Niškim ulicama vladala je karnevalska atmosfera, automobili su besomučno trubili, deca su imala skraćene časove u školi, vazduhom se širio miris roštilja… Sat pre utakmice, Čair je bio prepun. A TV prenos željno se iščekivao u čitavoj zemlji…
Radnički je igrao bez Aleksandra Panajotovića, junaka prethodnog duela sa Dandijem, koji je imao dva žuta kartona. Ipak, iako bez klasičnog špica, Duca Nenković je Nemcima suprotstavio napadački sastav, u kojem su ulogu ofanzivnih veznih imali i Beganović i Stojiljković i Aleksić, a prvi napadač bio je Nikolić. HSV se oslanjao na snagu robusnog Hrubeša, hitrost Bastrupa, lucidnost Fon Hesena. U sastavu nije bilo povređenog Magata.
Već u 1. minutu, Radnički je, preko Aleksića, mogao do vođstva, a Drizić je u 6. minutu bio najviši posle kornera, ali Štajn je ostao nesavladan. Najbolju priliku imao je Beganović u 32. minutu, nemački golman je čudesno intervenisao. Radnički je dobro funkcionisao u odbrani. Drizić je Hrubeša stavio u mali džep, ali su opasno pretili Fon Hesen i tamnoputi Džimi Hartvig. Na poluvremenu je bilo 0:0.
Najviše su se u Radničkom pribojavali Hrubeša, ali se najbolji strelac nemačkog tima nije ni video na terenu. Miloš Drizić ga je katancem zaključao.
–Pamtiću te duele sa Hrubešom dok sam živ. Odmah sam mu stavio do znanja da se neće naigrati. Loptu gotovo da nije pipnuo, uvek sam bio ispred njega. Gde on, tu i ja. Sećam se da mi je trener Duca Nenković pre utakmice rekao da ne smem da napravim nijedan faul nad njim i da će me zaminiti prvi put kad ga budem nepropisno zaustavio. Naravno, da sam ga poslušao. A kako drugačije, pa imao sam samo 21 godinu – seća se Driza duela sa plavokosim centarforom, kao da su se juče događali.
Velike duele vodili su Miki Aleksić i desni bek HSV-a Manfred Kalc.
–Trebalo je on mene da čuva, ali izgledalo je kao da ja njega pazim. Toliko je Kalc igrao ofanzivno da sam više pažnje obraćao na to da mi ne pobegne, nego kako da uđem u šansu za gol – priseća se Aleksić bitke sa čuvenim nemačkim bekom.
Elem, Mikija je u poluvremenu zamenio Radisavljević, koji u 48. minutu nije najbolje primio loptu i šansa je propala. Samo minut kasnije, Milevski je umalo savladao Milenkovića sa 25 metara. I onda, eksplozija na Čairu. Bojović, koji je vodio pravi boj sa veznim fudbalerima Hamburgera, sjajno je pronašao Beganovića, ovaj se stuštio u peterac, raspalio i poslao pravu bombu pored nemoćnog Štajna za velikih, ogromnih 1:0.
No, nije dugo trajalo vođstvo niškog tima. Vemajer je oštro centrirao sa levog krila, a Fon Hesen udarcem glavom matirao Milenkovića za 1:1.
Usledili su minuti opreza na obe strane, a onda je Milovan Obradović postigao gol karijere. Prošao je kapiten Radničkog po levoj strani, stuštio se u šesnaesterac i plasirao loptu pored Štajna za novu erupciju na Čairu-2:1 za Radnički.
–Uzeli smo im loptu na njihovoj polovini, povukao sam je sa svoje, leve strane, prošao nekoliko prepreka, otvorio mi se prostor, utrčao sam u šesnaesterac i plasirao u donji levi ugao. To je gol koji mi se urezao u sećanje – opisao je Obradović akciju iz 75. minuta, kojim je Radnički poveo i pobedio tim Hamburgera.
Imao je niški tim priliku i za ubedljiviju pobedu, Beganović je mogao da povisi na 3:1, ali je i Fon Hesen par puta opasno zapretio. Ipak, rezultat se više nije menjao. Radnički je pobedio i sa puno nade se spremao za revanš, iako se već tada znalo da će do finala moći samo još jednim podvigom. U loži niškog stadiona sedeo je selektor Miljan Miljanić, koji je posle meča prišao Obradoviću:
–Sigurno putuješ na Svetsko prvenstvo. Odigrao si fenomenalno!
Ipak, u Španiju je, umesto Drde otišao Hrstić iz Rijeke, a Miljan se nije setio ni Drize, ni Bojovića… Nikog iz Radničkog nije bilo na Mundijalu, a reprezentacija Jugoslavije, koja je, sećamo se, mnogo obećavala, vratila se kući već posle prvog kruga.
U Nišu je danima vladala euforija. Stizale su čestitke, telegrami podrške, Radnički je stekao nove navijače i brojne poštovaoce širom Jugoslavije, ali i Evrope. A u Hamburgeru su znali da će u revanšu biti jako teško. Zato su se dobro, baš dobro pripremili za drugu utakmicu, u kojoj nije bilo Zorana Bojovića. Sjajni fudbaler iznenada je dobio poziv za vojsku, što je frapiralo sve koji su se nadali prolasku Nišlija u finale Kupa UEFA. A takvih nije bilo malo…
Ipak, pokazalo se da je baš ovaj meč bio kruna jedne nezaboravne sezone najsjajnije generacije u istoriji Radničkog, dugoj, biće sledeće godine, ravno 100 godina.
Zebecova žena skaut „Narodnih“
U vremenu u kojem nije bilo interneta, ali ni mobilnih telefona, novinar „Narodnih novina“ Dušan Marković trudio se da što bolje upozna čitaoce sa snagom HSV-a. Danima je pokušavao da telefonom kontaktira Branka Zebeca, koji je odlično poznavao tim Hamburgera, čiji je trener bio do 1980. godine. Međutim, u dogovoreno vreme, na telefon se javila Zebecova supruga:
–Uz objašnjenje da Branko spava, jer je malo popio, upitala me za razlog poziva i kad sam joj objasnio, rekla mi je: „Pa, nema problema, gospon, ja ću Vam reći sve o svakom igraču Hamburgera“. I zaista, izdeklamovala mi je i najveće pikanterije. Recimo, za Hrubeša je tvrdila da je samo prividno neustrašiv i da je u stvarnosti plašljivko, te je posavetovala da ga par puta samo „uštinu“ i biće miran kao bubica. I zaista, Driza ga je „uspavao“ na utakmici – priseća se kolega Marković „skautiranja“ gospođe Zebec, koje je izneo čitaocima na srednjim stranama tadašnjeg plavog izdanja „Narodnih“.
RADNIČKI-HAMBURGER 2:1
Niš, 7. aprila 1982. godine. Stadion Čair. Gledalaca: 25 000.
Sudija: Luiđi Anjolin (Italija). Strelci: -1:0 Beganović 49. -1:1 Fon Hesen 55. -2:1 Obradović 75.
RADNIČKI: Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić (Stanković), Aleksić (Radosavljević), Beganović.
HAMBURGER: Štajn, Kalc, Groh, Jakobs (Đorđević), Jeronimus, Hartvig, Milevski, Fon Hesen, Hrubeš, Vemajer, Bastrup.
Kraj snova na „Folksparku“
Dve sedmice trajali su snovi Nišlija da će 2:1 iz prvog meča biti dovoljno za finale Kupa UEFA, ali revanš je bio brutalan za njih. HSV je slavio čak sa 5:1 i otišao na megdan Geteborgu, Svena Jorana Eriksona, gde je poražen u oba meča.
Od tada traju dileme i razmišljanja da li je moglo bolje i da li je Radnički mogao do finala. Da neće biti dobro u revanšu moglo se naslutiti kada je, nekoliko dana posle prve utakmice, Zoran Bojović, jedan od najboljih igrača Radničkog te sezone, iznenada otišao na odsluženje vojnog roka. Njegov izostanak nije bio mali hendikep, Radnički je ostao bez motora ekipe, fudbalera koji je imao najveći radijus kretanja i koji je baš te sezone stekao punu afirmaciju.
Znao je Nenković kakvog rivala ima pred sobom. Zbog toga je, iako po prirodi oprezan i pomalo skeptičan, sve iznenadio napadačkom formacijom u kojoj se mesta našlo za čak četvoricu igrača izuzetno ofanzivnih karakteristika-Stojiljkovića, Beganovića, Aleksića i Nikolića. U startnoj postavi nije bilo mesta za Acu Panajotovića, koji je prvi meč preskočio zbog kartona, iskusnog Halilovića, kao ni za pouzdanog Dragana Džaju Radosavljevića…
Ipak, treba znati da je HSV te sezone nadmoćno osvojio Bundesligu, da je postigao 95 golova na 34 meča u prvenstvu, da je imao gol razliku +50, da u 36 uzastopnih prvenstvenih mečeva nije poražen… Taj i takav Hamburger, šampion Evrope iz 1983. godine, bio je preveliki zalogaj za Radnički koji je svakako bio najprijatnije iznenađenje u Evropi te sezone, možda veće i od Aston Vile, koja je 1982. godine savladala Bajern u finalu Kupa šampiona. Pred Nišlijama su pali Napoli, Grashopers, Fejenord i Dandi junajted. HSV je, ipak, bio nepremostiva prepreka.
Zahvaljujući uspehu te generacije, Radnički Niš je stekao ime u Evropi, a u Jugoslaviji popularnost i simpatije navijača gotovo svih klubova. Bilo da je igrao na Rijeci, u Tuzli, Sarajevu, Skoplju ili Podgorici, Radnički je dočekivan cvećem i aplauzima, jer je te 1982. godine činio da se svi osećamo neizmerno srećnim, ponosnim i uvažavanim, a fudbalska Evropa se pitala „Kude je taj Niš…“
