Pre tačno 60 godina Radnički ostvario istorijski plasman u Prvu saveznu ligu ondašnje Jugoslavije
*Nišlije u baraž mečevima sa skopskim Vardarom pobedile nakon izvođenja penala i prvi put postali prvoligaši
*Neviđena radost u Nišu, gotovo čitav grad, malo pre ponoći, sačekao junake iz Skoplja i sa njima slavio do zore
U godini u kojoj obeležava i proslavlja 40 godina od svojih velikih evropskih uspeha i polufinala Kupa UEFA, Radnički slavi još jedan veliki jubilej. Danas se, tako je neminovno, samo najstariji naši sugrađani sećaju dana u kojem je čitav Niš izašao na ulice i slavio do tada svoj najveći sportski uspeh- plasman u Prvu saveznu ligu ondašnje Jugoslavije. Tog 3. juna 1962. godine Radnički je najzad prekinuo tavorenje po nižerazrednim ligama i stigao do Prve lige, što je bio dugogodišnji posleratni san svakog ljubitelja sporta u Nišu, u najvećoj državi u kojoj smo živeli. I nema Nišlije u poznijim godinama, koji se ne seća Kneževića, Sovrovića, Dimoskog, Balova, Radivojevića, Jocića i ostalih iz generacije koja je u čuvenom baražu sa Vardarom izborila prvoligaških status. Bilo je to pre ravno šest decenija.
Te sezone 1961/62. Radnički je već četvrtu godinu bio drugoligaš. Pre toga se besomučno potucao po nižerazrednim ligama tražeći svoje mesto pod suncem. Imale su Nišlije, doduše, i prvoligaša i to 15 godina ranije, ali se klub tada zvao „14. oktobar“, nastao je fuzijom nekoliko niških klubova i u eliti ondašnje države igrao je samo jedno leto, a u njoj je služio za popravljanje gol razlike.
Godinu i po pre sada već čuvenog baraža sa Vardarom, Radnički je dobio ambicioznu upravu, u kojoj su tadašnji vodeći ljudi grada rešili da nešto promene na bolje. Na čelu kluba bio je Blagoje Tošić Blaško, predsednik Trgovinske komore Niš, a sekretar i prvi operativac kluba je bio Božidar Mijalković Boža. Uprava je završila izgradnju igrališta, klupskih prostorija i selektirala tim koji je imao kapacitet da uradi nešto veliko. Generacija čuvenih Pekija i Pakija polako je odlazila u prošlost, a na scenu su stupali novi asovi niškog fudbala.
Iz Aleksinca je 1960. doveden golman Miodrag Knežević, koji će narednih 15 godina biti nezamenljiv na golu Nišlija, a godinu kasnije iz Prilepa je stigao tada perspektivni bek Ilija Dimoski. Godinama već udarna igla tima bio je centarfor Vitomir Sovrović, koji je raspolagao razornim udarcem, Raša Radivojević bio je ljubimac navijača, mnogo je znao lopte… Trener ekipe bio je Janko Zvekanović, koji je, iznenada, u sred sezone, napustio Radnički. Uprava je poverenje ukazala Miroslavu Ivku Glišoviću i to se pokazalo kao dobitna kombinacija. Godinama kasnije, čika Ivko je bio dežurni spasilac Nišlija i trener koji se najčešće vraćao u voljeni klub.
–Mi smo bili drugarčine! Znali smo i da se našalimo i na svoj i na račun drugog, a da se niko ne naljuti. Zaista, jedna sjajna generacija. A znali smo i da igramo fudbal– sa nostalgijom je o tim vremenima govorio Dobrosav Jocić, jedan od standardnih iz tog sada čuvenog tima, u vreme kad se ta čuvena generacija okupljala kod Kokana Amerikanca, uvek na isti dan-da se podseti tog čuvenog vremena u kojem je Radnički najzad izašao iz sivila proseka.
Elem, posle nešto lošijeg početka, Radnički je u prolećnom delu sezone u Drugoj saveznoj ligi zaigrao odlično i borio se za vrh tabele. Ipak, na kraju je podgorička Budućnost imala bod više, osvojila prvo mesto i direktan plasman u Prvu ligu, a Radnički je u poslednjem kolu savladao Sutjesku u Nikšiću 3:2 i kao drugoplasirani izborio baraž sa pretposlednjim timom elitne divizije, a to je bio skopski Vardar. Bolji iz dvomeča igraće u Prvoj ligi, a favorit je bio tim iz glavnog grada Makedonije. Ne samo da su Skopljanci imali iskusniji tim, već se i revanš igrao kod njih. Pokazalo se, ipak, da to nije bilo presudno.
Prvi meč odigran je 27. maja 1962. godine, na prepunom stadionu u Čairu. Nišlije su satima ranije zauzele mesta na stadionu u grozničavom iščekivanju „utakmice decenije“, a kad je meč počeo, počeli su i uraganski napadi domaćeg tima. No, u jeku ofanzive Nišlija, Vardar je poveo. U 20. minutu, Andon Dončevski je pobegao Milićeviću i Grbiću, našao se „oči u oči“ sa Kneževićem i plasirao loptu u mrežu. Muk na stadionu.
No, ubrzo se Radnički pribrao i nastavio da juriša ka golu gostiju. Izjednačio je iznenadnim i snažnim udarcem Stevana Balova, kada je to malo ko očekivao. Erupcija radosti na Čairu, očekivalo se da Radnički dotuče rivala. No, kako se meč bližio kraju, jenjavala je inicijativa domaćih, a Vardar se dobro i organizovao branio i vrebao iz kontranapada. Knežević je dva puta branio „zicere“ Jakimovskom i „bombu“ Šulinčevskog, pa je na kraju bio proglašen za igrača utakmice. U samom finišu pokoškali su se Grbić i golman Miloševski, obojica su bila isključena, ali su, po tadašnjim pravilima, mogli da nastupe u revanšu. Meč je završen rezultatom 1:1 i činilo se da je Vardar jednom nogom u Prvoj ligi, a da su šanse Radničkog mizerne. Jer, u Skoplju su padali i tadašnji velikani našeg fudbala.
O atmosferi, koja je vladala, govore sećanja Dobrosava Jocića:
–Bili smo mnogo razočarani i u nas se uvukla zebnja i neverovanje da možemo bilo šta da učinimo u revanšu. Jedva smo čekali da odemo kućama, ali onda je ekipu okupio predsednik Blagoje Tošić Blaško i trgao nas iz letargije. Prvo nas je ukorio zbog toga što smo klonuli duhom, a onda nas podigao rečima kako nije sve izgubljeno i kako ćemo i mi otići u Skoplje da odigramo hrabro, odvažno i da načinimo podvig. Rekao nam je da nema odlaska kućama, naredio nam da odemo u Sićevo i da se tamo u miru spremimo za revanš. To nam je vratilo samopouzdanje, a pet dana izolacije i te kako nam je dobro došlo. U Skoplje smo otišli odmorni i rešeni da se borimo do kraja– prepričavao je Jocić događaje „stare“ pola veka.
Autobus je dugo kasnio na odlasku iz Niša, što je dodatno motivisalo fudbalere Radničkog jer je i to bio „znak“ da su ih u gradu gotovo svi otpisali. Na put je krenulo 16 igrača, trener Glišović i vođa puta Miodrag Arnautović Ruski, direktor Robnih kuća Niš i član najuže uprave Radničkog. Znali su u Radničkom kakva euforija vlada u Skoplju i da bi sačuvali kakav-takav mir u ekipi, odlučeno je da se prespava u Kumanovu, a odatle ode direktno na Gradski stadion u Skoplju.
–Navijači Vardara rešili su da i pre meča dobiju rat, pa su još od Leskovca ostavljali parole na kojima je pisalo „5:0“. I na ulasku u Skoplje, svi su nam pokazivali pet prstiju. No, to nas nije pokolebalo. Naprotiv. U nama je proradio neki inat da tako baš i ne bude-prisećao se tadašnji golman, a kasnije dugogodišnji direktor Radničkog Miodrag Knežević.
Došao je i dan revanša, 3. jun 1962. godine. Vreva među 15 hiljada gledalaca na rasprodanom stadionu Vardara. A u Nišu, svi su „grickali nokte“, jer je Radio Beograd direktno prenosio utakmicu.
Trener Simonovski odredio je sledeći sastav Vardara: Miloševski, Anđušev, Trajčevski, Dacevski, Božinovski, Popovski, Ilijevski, Šulinčevski, Dončevski, Kovačevski, Jakimovski.
Ivko Glišović odlučio se za sledeći sastav Radničkog: Knežević, Dimoski, Cvetković, A. Nikolić, Grbić, Jocić, Balov, Ostojić (V. Nikolić), Radivojević, Sovrović, Jeremić. U odnosu na prvi meč nije bilo Milićevića i Korolije, a igrali su Rade Cvetković, Jeremić i Aca Nikolić, dok je povređenog Ostojića već u prvom poluvremenu zamenio Vlada Nikolić.
Već na početku utakmice pokazalo se da je preterani optimizam domaćina bio neutemeljen. Radnički se pokazao se kao čvrsta, odvažna ekipa, spremna da se bori do poslednjeg atoma snage. Knežević je sigurnim intervencijama ulivao dodatno samopouzdanje timu, a u napadu, Sovrović je stalno pretio. Nišlije su odigrale taktički mudro i meč je završen bez golova. U ono vreme nije važilo pravilo gola u gostima, pa su se igrali produžeci. Ni u dodatnih pola sata mreže se nisu tresle, a onda je sudija Vinko Kapusta iz Zagreba označio početak izvođenja jedanaesteraca. Tada je prvo svih pet penala šutirala jedna, a potom druga ekipa.
–Šteta što nismo pobedili pre penala. Jer, što je utakmica odmicala, mi smo bivali sve bolji. Ma, do sutra da smo igrali, ne bi nam dali gol-siguran je Jocić.
Tada je bilo pravilo da svih pet penala prvo šutiraju igrači jedne, a potom fudbaleri druge ekipe. Prvo su lopti prilazili igrači Vardara. Božinovski i Dančevski su savladali Kneževića, a onda je Popovski pogodio stativu. Potom su i Dacevski i Šulinčevski bili precizni i Vardar je poveo 4:0. Pritisak je sada bio na Nišlijama. Najpre je Nikolić pogodio, zatim Sovrović, pa onda i Balov. Za četvrti penal, loptu je namestio golman Knežević, ali je slabo šutirao i Miloševski je odbranio, uz erupciju oduševljenja navijača Vardara. Ogromno opterećenje sručilo se na Iliju Dimoskog, ali je bek Nišlija bio precizan. Posle pete serije, rezultat je bio 4:4.
–Ne znam šta mi bi! Ja sam u to vreme važio kao siguran izvođač penala, ali eto, Miloševski me prozreo. No, sreća da je Dime pogodio, pa smo opet bili u šansi, inače ne znam kako bih preživeo taj promašeni penal-priseća se popularni Knez.
Sada je svaki sledeći penal bivao i odlučujući. Pritisku je podlegao Časlav Božinovski, promašio je čitav gol i pred Radničkim se otvarao put ka Prvoj ligi. Samo još da Vitomir Sovrović pogodi. A Sovra je bio igrač za velike utakmice. Prevario je Miloševskog i Radnički je pobedio 5:4.
–Pošto sam bio poznat po jakom udarcu, svi su očekivali da ću da raspalim po lopti. Pretpostavljam, i Miloševski. Međutim, ja sam staloženo prišao i odmerenim udarcem prevario golmana Vardara. A onda sam se okrenuo prema svojim saigračima. Svi su poskakali na mene-sa setom se prisećao popularni Sovra, ondašnji centarfor Nišlija, koji je preminuo pre deset godina, nakon što je obeležio pola veka od tog nezaboravnog uspeha.
Na stadionu je zavladao tajac, igrači Vardara polegali su na travu, a Nišlije su bile u delirijumu. Radost je bila prevelika. Jer, san se najzad pretvorio u javu. I to na Vardaru!
–U svlačionici se orila pesma, mi zagrljeni, srećni, a samo Sovra sedi na klupi i zamišljeno gleda. Ja onda kažem Balovu: Daj bre, idite ga poljubite, čovek će umre od uzbuđenja-prepričava je Jocić potpisniku ovih redova, u mikroforn nekadašnje TV5.
A u Nišu, svi su posle završetka radio prenosa izašli na ulice, ne znajući šta će sa sobom od sreće i zadovoljstva. Građani su hrlili ka centru, čestitali jedni drugima, prepričavali utakmicu. Gradski saobraćaj bio je potpuno paralisan, gužva sve veća, čekali su se junaci iz Skoplja. Kad je najzad, pola sata pre ponoći, stigao autobus sa fudbalerima Radničkog, nastala je erupcija oduševljenja. Knežević, Sovrović, čika Ivko Glišović i ostali izneti su iz autobusa na rukama razdraganih Nišlija, dočekalo ih je cveće, zastave, pa i upaljene baklje. Jedino je povređeni Stevan Ostojić odmah prevežen u bolnicu na pregled.
–To se teško zaboravlja! Takve stvari dešavaju se možda jednom u životu. Srećan sam i ponosan na to što sam bio deo te generacije Radničkog-u suzama je govorio Sovrović o tom danu za nezaborav.
Trajalo je slavlje do ranih jutarnjih časova. Niš je najzad dobio prvoligaša, na Čairu će najzad gostovati Crvena zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk i ostali najbolji jugoslovenski klubovi. A 20 godina kasnije, Radnički će zasijati i u Kupu UEFA i čitava Evropa će se pitati „Kude je taj Niš…“
Svake godine kod „Amerikanca“
Svake godine, generacija Radničkog iz 1962. godine okupljala se u čuvenom niškom restoranu „Amerikanac“. Domaćin Kokan Mandić rado je gostio svoje prijatelje, sa kojima se družio i te čuvene noći 3. juna.
–Moj stric je bio upravnik hotela „Park“, pa sam zajedno sa fudbalerima dočekao jutro. Kada su prestali da igraju, dogovor je bio da se, dok i jedan od njih bude živ, okupljaju kod mene u restoranu. Nažalost, vreme je učinilo svoje-sa setom se prisećao Mandić.
Petorica još pamte
Pola veka je prošlo od baraža sa Vardarom, a iz te čuvene generacije Radničkog još samo petorica pamte mečeve iz 1962. godine. To su Knežević i Jocić, koji žive u Nišu, Korolija (Švedska), Jeremić (Nemačka) i Grbić (SAD). Ostali nisu više među živima. Vlada Nikolić je preminuo pre godinu dana, prošlog meseca i Stevan Ostojić, koji je nakon Radničkog postao i legenda Crvene zvezde.
