Bila jednom Bingova četa…

“Kup je Niš” – naslov je jedne od epizoda dokumentarnog serijala “Legenda o niškoj košarci” mojih drugova Baneta i Gage koji nedvosmisleno opisuje stanje igre pod obručima u drugom ili trećem najvećem gradu u Srbiji. Niški hram sportova u četiri dana okupi ono najbolje što srpska klupska košarka ima, a onda cirkus poput onog u Balaševićevom sentišu napusti grad. Vispreni niški košarkaški radnici se zatim danima i mesecima hvale kako su još jednom organizovali smotru za pamćenje, a iskonskim zaljubljenicima u ovu prelepu igru ostaje jedino da čekaju 361 dan kako bi ponovo videli kvalitetnu košarku….

Ako srpsku košarkašku mapu posmatramo kao more, Niš je večiti davljenik. Ponekad malo promrda rukama i nogama, pokaže da ume da se održava, ali kao i svaki neiskusni plivač, brzo se umori…

Ne tako davno, Nišlije su imale generaciju košarkaša koja je u domenu svojih mogućnosti i kapaciteta igrala jako dobru košarku, a verovatno da dobar deo ljudi iz grada na Nišavi to nije znao. Omladinski košarkaški klub Konstantin je nekoliko sezona bio jedan od najkvalitetnijih timova Košarkaške lige Srbije. Možda nije potpuno objektivno reći, ali samo je FMP, koji je tih sezona još uvek igrao to takmičenje, bio možda bolji, a niški tim umeo je da “razoruža” i popularne “pantere”.

Moji novinarski počeci vezani su za zimu 2013. godine, a u to vreme u Nišu se pisala jedna lepa košarkaška priča, koja nažalost ima sve elemente tragedije. Ekspozicija je pisana perom “starog lisca” Boška Đokića, koji je postavio temelje u narednim godinama stabilnog prvoligaša. Kulminiralo je u rezultatskom smislu sa njegovim učenikom Markom Bingom Cvetkovićem, a budući da svaka književna vrsta mora imati rasplet, koji može biti tužan ili komičan, ova je, nažalost, imala onaj negativan, makar za nas koji smo iskreno zavoleli taj klub.

Cvetković je ljubiteljima košarke ostao u sećanju kao kapiten Crvene zvezde u eri Milana Gurovića. Treneri koji su pratili njegove početke u Nišu kažu da nije bio među najtalentovanijim igračima u svojoj generaciji I da su mu davane najmanje male šanse za uspeh, ali je na kraju imao najbolju karijeru. Spartanska volja i velika  glad za napretkom bili su njegovi konstantni pokretači i terači, a to je kao trener uspeo da prenese na svoje igrače.

Od košarkaša prosečnih individualnih kvaliteta napravio je homogenu ekipu koja je disala kao jedan. Konstantno je potencirao na zajedništvu i timskom duhu, a igrači su i na terenu i van njega pokazivali neverovatnu slogu. Gro tima činili su igrači rođeni u Nišu, a svake godine su doselekcijom dovođeni igrači koji su se brzo stapali u celinu.

Tim je bio sastavljen od igrača koji nisu bili previše interesantni košarkaškoj javnosti. Nisu postizali po 20+ poena, nisu beležili dabl-dablove, nisu bili atraktivni, ali su pobeđivali. Ekipa je pobeđivala. Cvetković je sa Konstantinom, što kao Đokićev pomoćnik, što samostalno, u periodu od 2013. do 2016. tri puta igrao Superligu.

Tada su u košgeterskom smislu ligom dominirali Jovan Novak i Stefan Pot u Vojvodini, Vuk Malidžan je još uvek žario i palio u OKK Beogradu, Dejan Davidovac i Dragan Apić stasavali u Vršcu,  a Marko Gudurić, Ognjen Dobrić i mnogi drugi se kalili u Železniku. Osim Danila Tasića, niški košarkaši nisu bili u vrhu ni u jednoj statističkoj kategoriji, a bili su nerešiva enigma za sve protivnike.

Vladimir Đorđević, Mladen Vitković, Vladimir Veličković, Nemanja Gudžić, Milan Milovanović, Nemanja Barać, Stefan Savić, Goran Ostojić, Strahinja Stojačić –  imena bar 70% ovih košarkaša prosečan poznavalac ne prepoznaje, a upravo su oni činili Bingov bedem koji je jako retko popuštao, a umeo da donese bodove i iz Železnika, a u to vreme nije bila mala stvar pobediti tim čiju spoljnu liniju čine Filip Čović, Marko Gudurić i Ognjen Dobrić.

Cvetković je uporno naglašavao važnost odbrane, iz koje njegova ekipa crpi samopouzdanje i konstantnom agresivnošću melje rivale, a zatim u napadu nesebičnošću i pametnim rešenjima dolazi do lakih poena.

Kao mlad novinar, koji je tek na početku karijere, grozničavo sam iščekivao Bingove konferencije i po nekoliko dana razmišljao o pitanjima koje ću postaviti. Iskreno, toliko sam poštovao i cenio njegove stavove, da sam u početku imao tremu da li će pitanje biti dovoljno dobro.

Konstantin je u dva navrata bio deo završnice Kupa Radivoja Koraća. Nemilost žreba 2015. godine “podarila” im je Crvenu zvezdu, pa su ovi momci bili gostujući tim u svom gradu i svojoj hali, a godinu dana kasnije ekipu Mega Leksa.

Meč protiv ekipe Dejana Milojevića bio je vrhunac ove generacije i meni lično najdraži. Osnova tima bila je već na okupu nekoliko sezona i nas nekolicina novinara potajno se nadala da Konstantin može da isparira talentovanoj generaciji Mege koju se činili Jaramaz, Zagorac, Ivanović, Luvavu, Kaba… 

Četvrtak, 18. Februar 2016. Mečom dva tima otvorene su borbe za “Žućkovu levicu”. Impresioniranost renomiranim rivalom kod niških košarkaša trajala je par napada. Na krilima fantastičnog Danilo Tasića Konstantin je prvu četvrtinu rešio u svoju korist i jako vešto parirao fizički potentnijem protivniku.

Ekipa iz Sremske Mitrovice je te sezone bila prepoznatljiva po odličnom zonskom presingu po čitavom terenu, ali su Bingovi dečaci to lako rešavali. Mega je do poluvremena uspela nekako da preokrene, ali je trener Milojević bio sve, samo ne zadovoljan igrom svojih igrača.

I u trećoj četvrtini je niški tim bio ravnopravni takmac, ali je duža klupa i ofanzivni skok Mege lomio, lomio i na kraju slomio jak otpor rivala. Mega Leks je na kraju ubedljivo trijumfovao, ali su svi koji vole Konstantin bili ponosni na prikazanu partiju. Mega Leks je kasnije osvojio trofej, jedini u istoriji kluba.

Kolege iz Beograda, koji su tog popodneva prvi put gledali Konstantin bili su oduševljeni srčanošću niškog tima i imali samo reči hvale. Najavio sam im da slične partije mogu očekivati i u Superligi za koji mesec, ne sluteći da će se ponovo desiti već viđen scenario…

Još uvek sam se oporavljao od depresije koja obično zavlada u danima po završetku Kupa, a sasvim običan dan u redakciji prekinula je informacija da košarkaši Konstantina stupaju u štrajk zbog neisplaćenih zarada i obustavljaju treninge. Nije to bilo nikakva novost, dešavalo se to i ranijih sezona.

Uprava kluba nije bila kadra i vešta, a nije pogrešno reći i da nije previše marila da igračima obezbedi često i minimalne uslove za rad. Plate igrača nisu bile visoke, ali su bile neredovne. Igrali su u zakrpljenim šorcevima, peškire su kupovali roditelji, a pojedini igrači nisu čak imali ni za espreso sa drugovima.

Cvetković, koji im je često iz sopstvenog džepa davao novac, kupovao lekove i ostalo, govorio im je da je to pogrešno i da ne smeju stati sa treninzima, jer su u najbitnijem delu sezone i da je najpotrebnije održati optimalni nivo forme i u Superligi nastaviti sa dobrim partijama. Ali ih je podržao, kao i u sezonama pre toga.

No, igrači su bili izigrani po ko zna koji put i strpljenje im je bilo na izmaku. I trenerovo, takođe. Već tad je postalo jasno da će ta sezona biti poslednja za ekipu. Izgurali su takmičarsku godinu i svako je otišao na svoju stranu, a zbog partija ranijih sezona klubovi iz Srbije i okruženja su ih ekspresno doveli u svoje redove,  a ostavku je podneo i Cvetković.

Čelni ljudi kluba su na ovaj egzodus posmatrali sa ogromnom dozom nonšalancije, bili su ubeđeni da će pronaći nove igrače i trenera i da će nastaviti sa dobrim rezultatima.

Iako je u meni postojala bojazan da će se sve srušiti kao kula od karata, nisam očekivao će sve nestati bukvalno preko noći, iako su to mnogi nagoveštavali. Treneri u KLS-u tih sezona bili su Dušan Alimpijević, Dragan Gagi Nikolić, Dušan Gvozdić, Dragan Todorović i svi su oni na konferencijama upirali prstom u Binga i govorili da su Konstantin i niška košarka tu gde jesu samo zbog njega. Gagi Nikolić je u svom stilu bio surovo realan i rekao: “Kada ode on, gasi se sve”.

Konstantin je u narednoj sezoni ekspresno ispao u Drugu ligu sa 3 pobede i 23 poraza, a u sezoni nakon nje u Srpsku ligu sa svega 5 pobeda, ali je administrativnim putem ostao u drugom po kvalitetu domaćem takmičenju, čiji je i sada učesnik.

Životni put me je, nažalost, na neko vreme odvojio od košarke, Čaira i Konstantina, ali mi Gaga, Zoki, Bane i ostali kažu da pomaka nema i da ne vide da će ga uskoro biti. A u upravi kluba sede uglavnom isti ljudi…

Odbojka, rukomet, fudbal u Nišu i mogu da se pohvale kakvim takvim rezultatima, košarka nažalost ne.

Ovih dana ponovo u Niš stiže karavan sa “Žućkovom levicom” na čelu, a niški klub četvrtu godinu zaredom neće biti deo smotre najboljih. Mogu klubovi iz mnogo manjih sredina poput Čajetine, Starih Banovaca, Žitišta, a iz mog grada ne mogu.

Kako stvari stoje neće moći ni u bližoj budućnosti… I to me mnogo boli.