Šut koji ga je učinio besmrtnim

*Verovali ili ne, meni i dan danas srce stane kad gledam kako se Sale diže za trojku, u strahu da je ne promaši…

Nerado se vraćam u devedesete. Što bi rekao Balašević „tužne i nesretne…“ Odvratno vreme ratova i ratne psihoze, svakojakih nemaština i sulude inflacije, crne berze i još crnjeg kriminala. Da, i sankcija. Njima nas je svet ogradio u svojevrsni geto. Meni je ovo poslednje nekako najteže padalo, jer su zabrane podrazumevale i sportska takmičenja, a to me je, ovako nepovratno inficiranog sportom, naročito nerviralo. Eh, da nije sporta, devedesete bih autosugestijom izbacio iz sećanja, a verujte da mogu. Ali, kako da čovek zaboravi Bari i Tokio, Istanbul, potom „dve“ Atine, Barselonu, Atlantu… To je, jednostavno, nemoguće.

U to vreme sam studirao pravo i, baš kao i većina mojih ispisnika, strepeo od noćnih poziva i lupanja na vratima. Sa drugarima sam uglavnom potencirao sportske teme, u želji da zadržim dotadašnji nivo razuma i da se ne nerviram zbog opšteg urušavanja dostojanstva i svega što smo do tada smatrali normalnim. Nekako smo, u tom zlosretnom vremenu, prebrzo svi odrasli.

Sličan se sličnom raduje, govorili su još stari Latini, a ja sam najviše uživao u dugim ćaskanjima i blejanjima sa mojim ispisnicima Mijom, Macijem, Ducom, Šefildom… Zajedničko nam je bilo to što smo svi oboleli od sporta. Glavni „planovi“ bili su nam vezani za nadolazeće Olimpijske igre ’92, izigravali smo selektore, bezobrazno maštali o tome kako ćemo u Barseloni da se isprsimo i pred „drim timom“. Pratili smo italijansku ligu, pošto su tamo završili Dejo, Juga, Miha, Pančev… Omiljeni deo predavanja na faksu bila su mi sportsko/filmsko/muzička razglabanja sa sadašnjim kumom Kostom i Dejanom Dabićem, danas poznatim filmskim kritičarem i sineastom, koji je briljirao na svakom ispitu, a onda je jednog dana samo nestao. Dan posle, saznali smo da je upravo njega zadesila noćna poseta. Srećom, vratio se par meseci kasnije…

Kosta je militantni Zvezdaš, danas se od većine svojih sapatnika razlikuje po tome što je bio u Bariju, a u to vreme je, da bi preživeo prodavao cigarete po parkovima i stražario na ulaznim vratima jednog znamenitog niškog kluba. Taj klub je „držao“ Soko, još jedan otrovni „Ciganin“, koji je prošao čitavu Evropu sa Zvezdom. Koliko je i danas lud za njom govori činjenica da je član skupštine i fudbalskog i košarkaškog kluba, a na Marakani je dobio više glasova i od jednog Džaje.

Zašto je važno ovo crveno-belo okruženje… Pa zato što sam u tom nekom svom begu od svakodnevnice, propagande i užasnih vesti koje su stizale sa frontova uspevao u nečemu što je danas nezamislivo. Podjednako sam skakao od radosti i posle penala u Bariju i posle Saletove trojke u Istanbulu.

Iako se na teritoriji Srbije, bar u to vreme, ratovi nisu vodili, naši klubovi su bili prinuđeni da se potucaju po Evropi i svoje utakmice igraju u Sofiji, Segedinu, Solunu… Košarkaši Partizana su svoje utakmice kao domaći tim igrali u „nekoj“ Fuenlabradi, malom mestašcetu pored Madrida. I pokazalo se da je to bio pun pogodak, ali o tome već svi sve znaju…

Da se ne lažemo, u početku niko nije verovao u taj Partizan. Možda jedino Kićanović, koji je prethodnog leta naprasno postavio Željka za trenera i „uzeo“ mu već viđeno zlato iz Rima, ali i to je već opšte poznato. Navijačka realnost je bila da je, bar na papiru, Partizan imao tanašnu ekipu za takmičenje kalibra Kupa šampiona, odnosno Evrolige. Još kad je, nakon priprema, pred početak sezone, Paspalj otišao u Olimpijakos, njegove šanse su bile još manje. Bar se tako činilo. Uostalom, četiri godine ranije, Partizan je sa svojom najznamenitijom ekipom došao do završnog turnira u Ganu i to kao prvi posle ligaškog dela takmičenja, ali je tamo poklekao… iz mnogo razloga. Pa čemu je onda mogla da se nada ekipa u kojoj nije bilo ni Divca, ni Paspalja, ni Grbovića, ni Obradovića na terenu… Uostalom, bio je to najmlađi i najniži tim u Evroligi te sezone, sa prosekom starosti manjim od 22 godine.

Sada svi znamo da su udarne igle te ekipe bili Đorđević i Danilović, dugo godina potom najbolji bekovski par Evrope, ali valjalo bi napomenuti da oni, na početku te sezone, to svakako nisu bili.

Jeste, Đorđević je par godina ranije slovio za najperspektivnijeg pleja Evrope, ali njegovo neiskustvo i te kako je bilo vidljivo u već pomenutom Ganu. Te sezone gledao sam ga u meču sa Makabijem u Beogradu, ostalo mi je u sećanju kako je, dok je prevodio loptu u protivničko polje, prolazeći pored klupe Izraelaca, dovikivao Đampšiju „Fak ju, fak ju“. Ostao sam frapiran, ali Sale je imao tu sportsku drskost…

Elem, zna se da plejmejkeri najsporije sazrevaju, a Đorđević je potom doživeo nekoliko teških udaraca. Najpre, Duda ga je, posle sjajne sezone u Partizanu i osvojenog Kupa Koraća, izostavio iz ekipe za EP u Zagrebu 1989. Teška nepravda, zaista, ali Duda je želeo da upari Dražena i Zdovca, najboljeg napadača i najboljeg defanzivnog pleja koje smo tada imali. Onda je Sale, onako besan i nezadovoljan, otišao u vojsku, a po povratku je pokušao da se nametne u Boston Seltiksima, odakle je doneo samo anegdote o vezivanju patika u čvor čuvenom Lariju Birdu. Otud nije bio ni na vidiku za Mundobasket u Argentini 1990. a nije ga Ivković planirao ni za Evropsko u Rimu ’91. U avion je, možda se zaboravilo, ušao u poslednji čas, kao zamena za novopečenog trenera Željka Obradovića. Ni na tom Eurobasketu se Đorđević nije nešto naigrao, prve opcije na kecu su bili Zdovc i Sretenović, a dobar deo vremena kao plej odigrao je i Kukoč.

Dakle, od igrača koji je 1987. bio kapiten i startni plej čuvene ekipe iz Bormija, te reprezentativac na EP u Atini 1987. na kojem nam je, zajedno sa Rađom, doneo preokret u borbi sa Špancima za bronzu, očekivao se brži napredak. Verovatno je jeres to izreći, a neki će to protumačiti i kao bezobrazluk, ali zbog svega navedenog Đorđević je u tu, sada već čuvenu sezonu 1991/92, ušao „samo“ kao reprezentativac sa malom minutažom i plej koji je puno obećavao, ali još nije ispunio sva očekivanja. Ni svoja, ni trenerska, ni navijačka. Napominjem ovo „još“…

Predrag Danilović je u Partizan došao sa 16 godina kao veliki talenat, ali je takođe imao česte pauze. Najpre, i to sada takođe spada u opšte poznate činjenice, čitavu godinu nije mogao da debituje u crno-belom dresu zbog tadašnjeg registracionog pravilnika i propisa koji su bili na strani Bosne. Onda je eksplodirao u sezoni 88/89 posle koje ga je Duda uvrstio u 12 najboljih za EP u Zagrebu, ali je već u narednoj sezoni polomio nogu na meču sa Bosnom, zbog čega nije išao u Buenos Aires 1990. Sada baš otužno deluje podatak da, iako ima čak četiri zlatne medalje sa šampionata Evrope, nikada nije bio svetski prvak, jer je, zbog povreda, izostao i iz Atine ’98. Elem, Danilović nije izbegavao da igra odbranu, a proslavio se sjajnim čuvanjem Antonela Rive, sa kojim je vojevao i protiv Vive Vizmare iz Kazerte u finalu Kupa Koraća ’88 i na EP u Rimu ’91. I dan-danas mi je u sećanju jedna scena u prenosu iz Rima kada Danilović Rivu ubija od batina, a kamera ga u jednom momentu zumira kako sudiji kaže „nisam, majke mi“. I Saša broj dva je bio sportski bezobrazan, taj nikada nije odstupao…

Dakle, bekovski par Đorđević – Danilović do tada je iza sebe imao karijere sa manjim zastojima i u tom momentu, na početku sezone, iako talenat i kvalitet nijednog trenutka nisu bili sporni, svakako nisu mogli da budu aduti za titulu prvaka Evrope. Posebno jer, ni to više nije tajna, nisu ni razgovarali među sobom. No, malo po malo, iz utakmice u utakmicu, Saša jedan i Saša dva postajali su tandem koji je, što se kaže, mogao da igra i žmureći… Njih dvojica su upravo u toj čudesnoj sezoni postali to što jesu – legende.

U spoljnoj liniji minutažu su delili i drugi plej Dragutinović, koji je odmarao Đorđevića i katkad mu pomagao da igra „dvojku“, te bekovi/krila Lončar i Ivo Nakić, koji je sa 25 godina, ako izuzmemo Šarića koji gotovo i nije igrao, bio najiskusniji igrač crno-belih. Rekli smo već da je Partizanu nedostajalo visine pod koševima. Prvi centri su bili korpulentni Stevanović i Koprivica, koji je tog leta trebalo da pređe iz IMT-a u Split, ali ga je rat „skrenuo“ u Partizan. Treća opcija bio je golobradi Šilobad, pristigao iz Zvezde, ali svakako ne kao kapitalno pojačanje, već kao „dečko koji obećava“. Najzad, u centarskoj liniji tog leta se našao i golobradi 19-godišnji Željko Rebrača, koji je došao iz novosadskog NAP-a. Rebarce je imao visinu (211), ali je i bukvalno bio „rebarce“.

Bez pomoći Partizanu toliko značajnih navijača i uz vratolomije po Evropi, činilo se da će crno-beli teško proći grupu. A do nje su stigli preko kvalifikacija u kojima su, u oba meča odrali mađarski Solnok.

Partizanovi rivali u grupi bili su Huventud, Estudijantes, Filips Milano, Aris, Bajer Leverkuzen, belgijski Maes Pils iz Mehelena i holandski Komodor Den Helden. U drugoj grupi igrali su Barselona, Knor (Virtus) iz Bolonje, Makabi, Fonola iz Kazerte, estonski Kalev, francuski Antib i tada već hrvatski, a ne više jugoslovenski klubovi Cibona i Split, koji se te sezone zvao Slobodna Dalmacija, a prethodne tri godine je vladao Evropom pod imenima Jugoplastika i POP 84. FIBA je bila dosledna, nije se igralo ni u Zagrebu ni u Splitu, Cibona je bila domaćin u Puerto Realu, blizu Kadiza, a bivša Jugoplastika u La Korunji. Po tadašnjem sistemu takmičenja, po četiri ekipe iz obe grupe ukrštale su se u četvrtfinalu (plej-ofu), a pobednici su išli na Završni turnir u Istanbulu.

Apsolutni favoriti Partizanove grupe bili su tada skupoceni Huventud i još skuplji Filips. Zvezda tima iz Badalone bio je tadašnji španski reprezentativac Žordi Viljakampa, a trener je bio Manuel Lolo Sainz, koji je sa Realom krajem sedamdesetih osvojio dve titule šampiona Evrope, a bio je trener Madriđana i u jedinoj Draženovoj sezoni u Španiji. U Filipsu je dominirao čuveni Deril Doukins, prvi igrač koji je u NBA stigao direktno iz srednje škole i učesnik čak tri NBA finala. Milaneze je sa klupe predvodio Majk D’Antoni, kasnije trener mnogih NBA klubova. Računalo se da bi među osam trebalo da prođu i Aris, sa Nikosom Galisom u ekipi, te Estudijantes, u kojem je igrala kasnija vedeta Reala Alberto Ereros. Malo ko je, među osam najboljih, video crno-bele iz Beograda.

RTS nije direktno prenosio utakmice iz Španije, pa i to verovatno pokazuje koliko se verovalo u Obradovićev tim. Dan ili dva kasnije, zavisno od toga kojim letom bi VHS kaseta stizala u Beograd, gledali smo snimke, snimane jednom kamerom i čudom bi se čudili kako su u tamo nekoj Fuenlabradi navijali za Partizan kao za svoj klub. Sećam se da sam na jednoj slici u nekim novinama, mislim da je to bio „Koš“, video kako crno-bele u dvorani gledaju Radomir Antić i Robert Prosinečki. Dvorana puna, Španci u transu za crno-belima. Jedini meč u kojem nije imao većinski deo publike uz sebe, Partizan je izgubio. U Fuenlabradi je trijumfovao Estudijantes iz Madrida, koji je te sezone jedini oba puta dobio crno-bele.

Prilično neočekivano, Partizan je startovao sa tri pobede i tako skrenuo pažnju na sebe. Naročito je odjeknula pobeda nad Filipsom u Fuenlabradi (96:80), crno-beli su razmontirali tada najskuplji tim kontinenta u kojem su, osim Doukinsa i Rodžersa, igrali i italijanski reprezentativci Riva, Pitis i Pesina, a Azuri su, podsetiću, u to vreme bili vicešampioni Evrope. Tada je „kliknulo“ između Partizana i Fuenlabrade, crno-beli su shvatili da im Beograd neće nedostajati. Tim je uhvatio zalet, Đorđević i Danilović su se već nametnuli kao strašan tandem bekova, svi su bili oduševljeni izdanjima crno-belih. Jedino nije bio zadovoljan profesor Aca Nikolić, u to vreme savetnik Željka Obradovića, koji je smatrao da Partizan mora još da poradi na odbrani, jer prima previše poena. Takav je bio profesor. Što bi rekli Francuzi – Jamais content.

U nastavku su crno-beli igrali sa manjim oscilacijama, ali su dobili sve preostale mečeve u Fuenlabradi i sa skorom 9-5 obezbedili plasman u četvrtfinale, gde ih je čekao Knor iz Bolonje, prvoplasirani iz A grupe. U Knoru su igrali Jure Zdovc i kasniji as šampionskog Čikaga Bil Venington, uz italijanske reprezentativce Brunamontija, Binelija i Koldebelu. I tu se videlo da je Partizan stvarno sposoban da uradi nešto veliko.

Srpskom timu je na ruku išlo i pravilo da se prvo igra na terenu slabijeg, a FIBA je iznenada dozvolila crno-belima da taj meč odigraju u Beogradu. Pionir, iznenađujuće, nije bio pun, ali podrška je bila dovoljna da Partizan ubedljivo savlada Bolonjeze, tada takođe mladog trenera Etorea Mesine – 78:65. No, serija se preselila u Bolonju, gde je bilo više nego vatreno. Mogao je Partizan već u sledećem meču da reši rivala, ali je izgubio 61:60 i mnogima se činilo da je propustio veliku, neponovljivu šansu. Ipak, crno-beli su i u majstorici pokazali odlučnost, a posle početnog zaostatka Stevanović je silovitim zakucavanjem polomio tablu, posle čega je usledio 25-minutni prekid. Taj momenat kao da je dodadno očvrsnuo naš tim. U nastavku su crno-beli iz Beograda rešili da produže svoje snove i pobedom 69:65 obezbedili plasman na Fajnal for.

Nišlije su imale sreće da, početkom aprila, baš pred odlazak u Istanbul, vide taj nadolazeći tim na delu. Partizan je u Čairu ubedljivo savladao Rabotnički i Bosnu, osvojio Kup SR Jugoslavije i stigao do svog prvog trofeja, što je svakako dodatno podiglo samopouzdanje Žocovoj ekipi pred odlazak na Bosfor.

Tamo crno-beli nisu bili favoriti, ali ni autsajderi. Jer, potucajući se po Evropi, Partizan je oguglao na domaće terene, bilo mu je svejedno gde igra, a pokazao je to i u vrućem ambijentu u Bolonji. Zato je u Istanbulu, bar sa te strane gledano, bio u prednosti nad rivalima.

Šta reći o tom čuvenom turniru, a da već nije toliko puta ispričano, prepričano, napisano, pogledano… U vremenu interneta i Jutjuba sve je toliko dostupno da se sa par klikova pred vama može naći čitava sezona o kojoj govorimo.

No, hronologije radi, Partizan je u polufinalu, i treći put u sezoni, savladao milansku Olimpiju, tada Filips, ovog puta 82:75. Neki taj meč pamte i po tome što je Doukins isterao Partizanove startne centre zbog pet ličnih, ali je i sam morao na klupu, nakon što ga je „žgoljavi“ Šilobad „navukao“ sa dva faula u napadu. A u finalu… Ja sam, recimo, tu utakmicu pogledao dvocifren broj puta, pa mi sad nekako bezveze da bilo šta opisujem, jer sam utiska da svi već znaju svaki detalj, kao da je od tada prošlo tri dana, a ne 30 godina… Košem, koji je svako od nas sanjao milion puta, Đorđević je doneo pobedu nad Huventudom 71:70, sebe učinio besmrtnim, a ovaj trijumf urezanim u sećanje svakog koji, bez obzira na navijačku pripadnost, bar malčice voli košarku. Trebalo je da Partizan to finale reši mnogo ranije, ali podsetiću na onaj podatak s početka priče – bio je to ubedljivo najmlađi tim u Evropi. A ovako je i mnogo slađe…

U onom ludilu koje je nastalo nakon što je Dragan Nikitović izrekao ono čuveno „vreme je isteklo, vreme je isteklo“, ostalo mi je negde zapisano da je Danilović pojurio ka tribinama u zagrljaj Dudi Ivkoviću, koji je kasnije pričao da ga je malo šta iznenadilo u životu kao taj potez zahvalnosti momka koji je, u 22. godini, proglašen za najboljeg igrača Fajnal fora. Đorđević se nije video, jer su na njega skočili i saigrači i navijači koji su probili improvizovanu ogradu u „Abdi Ipekčiju“, pa su u prvom planu ostale oduševljene grimase Milenka Savovića, Jovice Antonića i Bogdana Diklića. Taj Istanbul je bio čudo nad čudima, nešto što se vrlo retko dešava, a kako sada stvari stoje i vezano za pravac kojim košarka ide, nikad više i neće.

I onda, mada priznajem da je možda potpuno nebitno i da takvom mom utisku nije mesto u ovom blogu, moram da kažem i to da sam bio vidno razočaran kad je Sale podigao onaj ružni peharčić, nalik nekakvom koji se dobija u klizanju na ledu. Jer, pobednik tadašnjeg Kupa šampiona imao je privileguju da dobije prelepi trofej u obliku pozlaćenog koša i ja sam umirao od želje da ga, nakon što su ga podizali Kukoč i Rađa, pre toga Dražen i Mirza, vidim i u rukama dvojice Saša i svih ostalih iz te jedinstvene generacije Partizana. Umesto toga, Sale je podigao trofej kojim je mogao da se mačuje, a onaj prelepi, kojem ni ovaj sadašnji Evroligin ne može da primiriše, ostao je trajno u vitrinama Jugoplastike, trostrukog uzastopnog prvaka Evrope.

Pisao sam i u ranijim blogovima da su novine bile deo mog odrastanja, gutao sam svakojaku sportsku štampu, pa i dan danas pamtim neke tekstove i naslove. Jedan od najupečatljivijih izašao je na naslovnoj strani Koša, neizostavnoj literaturi nas matorih zaljubljenika u ovu igru. Na masnim koricama tada mog omiljenog lista izašle su ogromne fotografije Đorđevića i Danilovića iz meča sa Huventudom, a iznad je pisalo „Carevi Carigrada“.

Nikad bolji i tačniji naslov…

fotografije: časopis KOŠ