Dugo je Niš čekao da dobije reprezentativca u muškoj seniorskoj košarci, a onda je nekako istovremeno dobio dva. Za jednog, Stefana Jovića, svi znaju, jedan je od najbitnijih igrača tima Aleksandra Đorđevića koji je na poslednja četiri reprezentativna okupljanja osvojio tri srebrne medalje. Na tom jednom sa kog smo se vratili bez odličja, Jović nije učestvovao. Drugi nije toliko poznat čak ni niškoj javnosti, a njegova karijera je više nego interesantna i bogata. Gradio je van naše zemlje, pa je nakon zavidnog igračkog staža postao i reprezentativac Slovačke.
Nenad Milošević (34, 190) je kao mlad košarkaš iz Niša stigao u Slovačku u kojoj je godinama pravio košarkaško ime. Postao je jedan od nacenjenijih stranih igrača koji su igrali u toj zemlji, a kruna karijere mu je bio poziv u reprezentaciju Slovačke u kojoj je odigrao dva kvalifikaciona ciklusa. U Slovačkoj je proglašavan za najboljeg igrača lige, osvajao je trofeje, a početkom ove sezone rešio je da promeni destinaciju, preselio se u Kazahstan i brani boje ekipe Barsi iz grada Atirau.
“Barsi je klub iz Mesta Atirau. U Kazahstanu je poznat po forsiranju mladih igrača i dobroj školi košarke. Skoro svi treneri mlađih kategorija i seniorskog tima su stranci. Moj trener je takođe iz Srbije, Aleksandar Vrzina. Klub je solidno organizovan i glavna stvar zbog koje sam došao je igranje Baltičke lige pored domaćeg prvenstva. Baltička liga ima svoj kvalitet, to je veliko tržište i jedva čekam da počne. Ciljevi su nam da dođemo do finala u domaćem prvenstvu gde godinama dominira Astana. A, u Baltičkoj ligi da igramo dobru košarku pa ćemo videti gde će nas to dovesti.”
Trener Vrzina je i najzaslužniji za Miloševićev odlazak u Kazahstan.
“Tokom leta smo bili u kontaktu, rekao mi je šta od mene očekuje i za sada sve funkcioniše u najboljem redu. Trenutno sam jedini igrač sa naših prostora.”
Nacionalno prvenstvo u Kazahstanu, kao i Baltička liga, još uvek nisu počeli, pa Milošević nema potpun uviđaj šta ga očekuje u predstojećem periodu.
“Baltička liga kreće 27. oktobra a, domaća 20. oktobra. Za sada smo odigrali 14 pripremnih utakmica, neke i u Srbiji a, uglavnom u Rusiji, Moskvi i Samari. Poslednje što smo igrali je turnir kod nas u Kazahstanu gde je bila jedna ekipa iz Baltičke lige, kao i nekoliko domaćih. U Baltičkoj ligi ima puno ekipa koje igraju Fibinu Ligu šampiona i Fibin Evrokup, tako da je to dobra liga. Što se domaceg prvenstva u Kazahstanu tiče, ovo što sam video je solidno, znaju da igraju košarku, ali neku ocenu mogu da dam tek kada krene takmičenje.”
Popularnost košarke u Kazahstanu je u usponu.
“Koliko sam imao priliku da vidim, ulažu solidna sredstva u košarku. Moj klub u svim selekcijama ima strane trenere, tako da se dobro radi i za nekoliko godina će biti i rezultata. Za sada Astana dominira, imaju jak budžet, dobre strance, a ostali klubovi pokušavaju da je ugroze.”
Miloševiću prija boravak u Kazahstanu, ali mu teško pada razdvojenost od porodice.
“Ovo je totalno drugi svet od onoga na koji smo mi navikli. Ja sam potpisao ugovor pre oko dva meseca, a od tada sam u Kazahstanu bio možda dve nedelje. Puno se putuje, ogromna je država. Mada, mi smo bili skoro tri nedelje u Samari i Moskvi, a bili smo i dvanaest dana u Novom Sadu. Nemam puno slobodnog vremena, puno treniramo, ali sam našao neki svoj kafić i mesto gde volim da provedem slobodno vreme. Generalno je sve dobro, ali pošto je moj stariji sin krenuo u školu, porodica je ostala u Bratislavi. Nadam se da ćemo uskoro moći da se vidimo. da su sa mnom sve bi bilo mnogo lakše.”
Odluka da ode iz Slovačke nije bila laka iz više razloga, ali su presudili sportski motivi.
“Još prošle sezone sam planirao odlazak, ali ne po svaku cenu. U Slovačkoj imam odličan status i uslove za rad i život. Tako da, čekao sam bolju ponudu, ne samo u finansijskom smislu, nego i što se kvaliteta lige tiče. Kao što sam rekao, igranje Baltičke lige je veliki motiv za mene i zato sam došao u Barsi.”
Vrhunac košarkaške karijere Miloševiću je igranje za nacionalni tim Slovačke.
“Ja sam igrao dva ciklusa u kvalifikacijama i to je fenomenalno iskustvo. Srbin sam, ali Slovačka mi je dala puno toga u karijeri i životu. Odrastao sam gledajući generaciju Saše Đorđevića i za mene je igranje u reprezentaciji ostvarenje života. Na žalost, moja generacija, kao i nekoliko njih pre i posle, zbog celokupne situacije u zemlji, bombardovanja, sankcija i svega što nas je snašlo, morala da gradi karijere u inostranstvu jer u Srbiji nije bilo uslova za bilo šta. Kada smo mi prelazili iz juniorske u seniorsku kosarku puno igrača, i boljih i gorih od mene, odustalo je od košarke. Ja sam imao sreće i zahvalan sam roditeljima i pokojnom Gagi Tomanoviću što su mi dali priliku da se borim za svoju karijeru. Bila je to Slovačka u kojoj i sada živim, tako da sam hteo sve to da na neki način vratim i pomognem igranjem za reprezentaciju.”
Uprkos tome što Slovačka nije ostvarila zapažene rezultate, igranje za nacionalni tim mu je ostalo u najlepšem sećanju.
“Prošlogodišnje kvalifikacije su bile teške, bili smo u grupi sa Crnom Gorom i Gruzijiom. Nismo imali ni sreće u izvlačenju tako da nismo prošli dalje. Individualno, zadovoljan sam svojim igrama, a ostaće mi u sećanju gostovanje u Gruziji pred petnaest hiljada ljudi koji su pevali himnu, a nakon toga tokom utakmice navijali kao da su igrali finale Evropskog prvenstva, a ne protiv Slovačke. Sada je došlo je do podmlađivanja reprezentacije, a ja sam na raspolaganju ako bude trebalo, ne samo igrački, nego na svaki način na koji mogu da pomognem. U kontaktu sam sa trenerom reprezentacije Ivanom Rudežom, čujemo se, pričamo o košarci. Videćemo, naučio sam u karijeri da nikad ne treba reći nikad.”
Još uvek ne razmišlja o završetku karijere, a kada do tog momenta dođe zna kojim će putem nastaviti dalje.
“Treniram puno, radim na telu preko leta i voleo bih još da igram. Koliko je to, videćemo. Šaras Jasikevičijus je igrao Evroligu do 39. godine. Ja se nadam da ću i ja moći još dugo da igram na ovom nivou. Na poziciji pleja se mnogo više koristi glava i mislim da je bitna klasa, a ne godine. Kada dođe vreme i završim sa igranjem biću trener. To znam već desetak godina.”
Uprkos sjajnoj karijeri ima i neostvarenih želja u koašrkaškom svetu.
“Uvek sam želeo da igram u Srbiji, u svom gradu. Ali, malo je verovatno da se nešto tako desi. To mi je možda jedini neostvaren košarkaški san.”
Niška muška klupska košarka je nakon nekoliko godina uspona, ponovo u padu i na mestu na kom se uglavnom i nalazila u prošlosti.
“Iskreno, ko vodi košarku u Nišu, ne čudi me da je trenutno u takvom stanju. Ako Niš nije u stanju da napravi ekipu koja će igrati bar ABA 2 ligu, mislim da je suvišno pričati o njima. Drago mi je da se Mako Cvetković vratio u Konstantin i nadam se da će možda okupiti tu decu i dobrim radom krenuti ka boljim danima. Sada ću zbog Marka pratiti dešavanja, ali prošle sezone uopšte nisam gledao utakmice.”
Trenutno stanje je takvo da niške košarkaše uglavno možemo videti daleko od grada u kome su zavoleli ovaj sport i počeli ozbiljnije treninge. Nadamo se da će se stvoriti uslovi da igrači poput Nenada Miloševića prvo ostave trag u svom gradu, a nakon toga potraže sreću u inostranstvu. Isto tako, dobro bi bilo da imaju gde i da se vrate i završe karijere, istovremeno i svojim iskustvom pomognu mladim igračima. Ukoliko se nekim čudom ta promena desi uskoro, postoji nada da se Miloševićev neostvareni košarkaški san i pretvori u javu.
