Nije lako ove sezone ići u nišku dvoranu “Čair” na utakmice Konstantina. Šta ću, moram, “posao je takav, ni ja ga ne volim”, ako se dobro sećam replike Bilija Pitona iz čuvenih “Maratonaca”. Šalim se, naravno, volim košarku, volim i posao uglavnom, ali nakon četiri sezone u kojima se o niškoj muškoj klupskoj košarci konačno govorilo sa respektom došla je promena i neshvatljiv ponor Konstantina.
Vrte mi se raznorazne misli dok pešačim ka dvorani, prisećam se nekih zaista sjajnih partija prethodnih sezona, samog početka tog tima tada pod imenom Sinđelić, sa Jovicom Antonićem na čelu. Zatim promena imena u Konstantin, promena trenera i dolazak Boška Đokića, koji je doveo ono što je želeo i u prvoj sezoni pokazao koliko vredi pravovremena selekcija i konkretan rad u letnjem periodu, onom u kome današnji prvoligaški igrači koji žele da održe formu igraju 3×3 turnire, jer pripreme klubovi ne počinju tako rano zbog plata… Posle toga je došao Marko Cvetković i nastavio utabanim putem, postavio nove standarde i izvukao maksimum iz ekipe, postao konstantan superligaš i učesnik “Kupa Radivoja Koraća”. Publika se konačno poistovetila sa jednim košarkaškim kolektivom, sve ih je više bilo u dvorani… I tako, uglavnom lepe uspomene.
Ta priča je okončana. Razlozi nisu bili predmet javne rasprave nikada. Formirana je nova ekipa, optimistična pred početak sezone, iako se debelo kasnilo sa formiranjem igračkog sastava, sa pripremama i onda je sve krenulo nizbrdo…
Konačno sam stigao u sablasno prazan “Čair” na utakmicu 22. kola. Konstantin je pre nje imao učinak od samo jedne pobede i čak 20 neuspeha. U goste je došao Spartak iz Subotice, četvrtoplasirana ekipa Prvenstva, sa namerom da u Nišu napravi odlučujući korak ka Superligi i stekne verovatno nedostižne dve pobede prednosti u odnosu na pratioce četiri kola pre kraja.
U dvorani poznata lica. Ne mislim poznata tipa muzičari, glumci i političari (nažalost i političari postadoše poznati u ovom našem sistemu vrednosti). Takve niška dvorana “Čair” vidi samo na “Kupu Radivoja Koraća”, što se košarkaških dešavanja tiče. Praćenje lokalnog kluba njima nije zanimljivo. Nema kamera, puno praznih sedišta, selfiji ne ispadaju lepo… Poznati na koje mislim su dvadesetak ljubitelja košarke, verovatno rodbine i prijatelja igrača koji su od početka sezone tu na svim utakmicama. Toliko nas je malo da smo sada poznati jedni drugima, čak klimamo glavom kada se sretnemo u gradu, sa nekima sam već na “zdravo, zdravo”.
Okrećem se prema novinarskoj loži. Skoro svi su tu. Bane snima, Zoki piše, a tu je i još jedna mlada koleginica, redovna ove sezone. Nedostaje Aca, nije se javio. I tu mi odmah pada na pamet moj drug Stefan, koji već godinama muku muču sa “velikim zaljubljenicima” u košarku kada se u Nišu održava “Kup Radivoja Koraća” i kada bi ih trebalo akreditovati preko 60 samo iz Niša…
Pozdravljam se i sa trenerom Simićem, čovekom koji defintivno najviše veruje u ovaj tim, nekim igračima veruje više i od njih samih.
“Uglavnom nas nema ni za pet na pet na treningu, ali rade momci dobro.”
Gledam ga i ne verujem odakle izvlači optimizam. Preuzeo je ekipu u izuzetno teškom momentu. Malo koji trener bi prihvatio to mesto. Ni sreća nije pratila. Igrači su odlazili, dolazili, povređivali se… Odigrao je dosta neizvesnih završnica i sve do jedne izgubio nesrećno.
Krenem ka drugoj klupi da kažem treneru Alimpijeviću da nam nisu odgovorili na mejl i nisu poslali svoj izbor u našoj akciji “Treneri biraju”. Pogledam, Alimpijević više nego aktivno učestvuje u zagrevanju svojih igrača i predomislim se. Bolje mi je tako nego da prođem kao onaj Turčin što je hteo da se slika sa Srbinom Žocom pred početak nekog meča. Pitaću ga kasnije, u poluvremenu, iskreno sam mislio da će do tada meč biti rešen.
Utakmica je počela kao i mnoge pre nje. Igrači Konstantina silno motivisani, nije im prijatno u koži u kojoj se nalaze, žele da pokažu da imaju kvalitet. Sa druge strane obično uspavan protivnik, ovoga puta Spartak, kao da glavom igrači nisu bili u meču.
“Oni se nisu oznojili”, vidno iznerviran je posle par minuta i letargične igre svojih pulena izjavio trener Alimpijević pomoćnicima na klupi, a prednost Konstantina je rasla. Ipak, nije padao u vatru, počeo je više da rotira igrače i ponavlja uigrane akcije, najčešće “ce” i “dres”, a ja nisam baš skapirao šta se u njima radi pa da lepo objasnim kao moj najdraži kolega Lončar kad piše “Treće poluvreme”.
Na pauzi između četvrtina je zagrmeo Alimpijević na svoje igrače. Domaći su vodili sa 24:18, a on je pokušao da ih glasom probudi. Ipak, u sablasno praznoj dvorani njegovo vikanje nije imalo pravi efekat, previše je skretalo pažnju svih prisutnih. Mislim da je dekoncentrisalo i samog trenera, pa je odustao od te metode u nastavku.
Druga četvrtina je krenula još lošije po gostujući tim. Prednost Konstantina se povećavala, a Spartak pet minuta nije napravio nijedan faul. U prvoj četvrtini ih je nakupio čak osam i dozvolio domaćima veliki broj poena sa linije sloodnih bacanja. U drugoj su se ponašali kao da su ispunili bonus za čitavo poluvreme, što su domaći znalački koristili. Odbrana mekana, a napadi jalovi. Simićevi puleni su često menjali u defanzivi – malo čovek, malo zona, presing u začetku akcije, preuzimanja nakon pika i čini se da im je svaka promena uspevala. Neke varijante su bile baš uvežbane, dok su neke bile i iznuđene jer Konstantin nema igrača višeg od dva metra. U tom ritmu Nišlije su stigle do 43:28 na tri minuta pre velikog odmora. I tada se desilo nešto neobjašnjivo, ali nešto što se već dešavalo tokom sezone. Spartak je za tri minuta serijom 17:1 na poluvreme otišao sa poenom prednosti! Ono šta se zbivalo na terenu je teško rečima opisati. Koliko samo “neiznuđenih” grešaka domaće ekipe i poklonjenih lopti igračima iz Subotice, nikome nije bilo jasno šta se dešava.
To je to, pomislili smo svi u dvorani. Što je bilo neizvesnosti bilo je, nije prvi put. Pomislih da je možda sad trenutak da podsetim Alimpijevića da pošalje glasove za našu akciju “Treneri biraju”, ali mi je njegov pogled govorio da nije pametno prići. Rezultatom je verovatno bio zadovoljan s obzirom na okolnosti, ali definitivno igra nije bila onakva kakvu je očekivao od svojih momaka. Nema veze, na kraju utakmice ću to da uradim.
Treća četvrtina je prošla neprimetno, izjednačena igra na obe strane i na kraju 60:60, kao da se ništa nije desilo.
I onda, početak poslednjeg perioda koji je najavio neočekivani ishod meča. Dve vezane trojke Jovana Antića i serija 10:0 Konstantina za jedan težak “nokdaun” Subotičana, od koga se, ispostaviće se, nisu oporavili. Vremena je bilo sve manje, a trener Alimpijević nikako nije mogao da pronađe pravu petorku koja može da odgovori njegovim zahtevima. Konstantin se, sa druge strane, osipao polako. Igrači su izlazili jedan za drugim zbog pet ličnih grešaka, ali vođstvo nisu ispuštali.
Poslednju šansu za priključak gosti su imali na minut pre kraja. U ovom delu obično novinari napišu da su domaći uz pomoć publike sačuvali prednost, ali ovde nikakve pomoći nije bilo. Igrači su bili prepušteni sami sebi. Nijedan zvižduk se nije čuo da bar malo zasmeta gostima. Bez obzira na to, Konstantin je pametnom igrom, za razliku od nekih prethodnih neizvesnih završnica, uspeo da relativno lako sačuva prednost i dođe do tek druge pobede u sezoni.
A, onda radost na terenu. Da je neko slučajno ušao u halu pomislio bi da Niš slavi novog prvaka države i to pred praznim tribinama, verovatno zbog neke kazne… Momci su zaista silno želeli ovu pobedu i ostvarili su je, pokazali su karakter i zasluženo su se radovali kao deca, mada tu stvarno i ima dece. Ja sam u tom trenutku bio siguran da nije pravi momenat da podsetim Alimpijevića za našu akciju, ostavio sam to za konferenciju za štampu…
Pre nje moram da se osvrnem na dva imena iz niškog tima. Do sada sam pominjao samo trenera Simića, ali dva igrača iz kola u kolo pokazuju nešto što se retko može videti na sprskim terenima. Slaviša Bogavac i Jovan Antić, igrači koji imaju mesto u svakom srpskom prvoligašu. Bez obzira na rezultate, bez obzira na nedostatak saigrača približnog kvaliteta, nisu napustili klub. Ostali su, ali ne da sačekaju kraj sezone nego da ogule kolena, pocepaju dres i svojim primerom pokažu saigračima, mlađariji, kakav pristup bi trebalo da imaju da bi se u ovom sportu ostavio neki trag.
Slaviša Bogavac je držao Konstantin tokom prvog poluvremena. Na iskustvo je zaradio par faulova i lakih poena sa penala zbog dekoncentrisanosti igrača Spartaka. Iako mu to nije prirodna pozicija, više nego uspešno je igrao pod oba koša, čak je nekoliko koševa dao “zidajući” protivničke visoke igrače. Doduše, “najzaslužniji” je za opisani mrak Konstantina u tri minuta druge četvrtine, ali to nikako ne umanjuje njegov doprinos ovoj pobedi.
Jovan Antić je bio nerešiva enigma za odbranu Spartaka. Verovatno je i u pripremi utakmice bio najpominjaniji igrač, ali očigledno da se sa 23 poena lako izborio sa tim. Koševe je postizao iz svih situacija, izlazeći iz blokova, iz “spotap” pozicija, a u poslednjoj četvrtini je uglavnom koševe davao iz “izolacija”.
Još nekoliko mladih igrača je vredno pomena, ali za njih ima vremena. Sreća je pa imaju na koga da se ugledaju i u svom timu, a zbog njihovih godina je možda bolje da im se imena ne pojavljuju u prestižnim medijima poput našeg. I za mene je bolje da ih ne pominjem, jer hoće da se naljute roditelji onih koje ne bih pomenuo…
Na konferenciji Bane, Zoki, mlada koleginica i ja. Saslušasmo predstavnike Konstantina i načekasmo se predstavnika Spartaka. Na kraju su došli trener Dušan Alimpijević i igrač Miloš Nikolić, jedini koji je zaslužio prolaznu ocenu u subotičkom timu. Izjave vrlo korektne, iskrene čestitke i dosta samokritičnosti. Treneru Alimpijeviću nije bilo do preterane priče, videlo se to, nekako mi je njegov govor tela dao znak da ga ne pitam ništa lično, pa ću evo da iskoristim priliku i zamolim ga da pogleda klupski mejl i pošalje nam svoj izbor igrača za našu akciju “Treneri biraju”.
(pruzeto sa sajta mvp.rs)
